List iz Nju Delhija „Pioneer“ pokrenuo je ovih dana zanimljivu polemiku:
Batačardži, bivši visoki vladin zvaničnik, a sada naučnik, uključen je u spor između dve nacije — indijske i kineske — oko toga koja je od njih bolja i koja će na različite načine biti lider. U svetu u kojem dominacija Zapada polako odlazi u prošlost.
Ovo je veoma komplikovan i bolan spor između dva giganta, koji je otežan graničnim sukobom između njih i pokušajima američke diplomatije da nahuška Indiju protiv Kine, čineći je time delom Zapada koji se raspada. Uz to, Kina je sada u relativno dobrom ekonomskom stanju, dok je Indija u stanju katastrofe zbog pandemije koja dodatno pogoršava situaciju. Utoliko se više ceni priznanje Indijca da je Kina daleko ispred njegove zemlje kada je reč o kvalitetu visokog obrazovanja, ocenjuje ruski ekspert Dmitrij Kosirev.
Kineski obrazovni sistem u prednosti nad indijskim
Jasno je da govorimo o temi gde nema tačne digitalne procene. Ipak je potrebno nekako uporediti obrazovanje nacija i nivo njihovih naučnika, a treba se koristiti rejtinzima i dostupnim pokazateljima. Na primer, citiranje u međunarodnim naučnim časopisima. Kao polazna tačka je izabrana godina 1996. Tada je Indija u opštem kontekstu bila na 19. mestu u svetu, u hemiji i molekularnim naukama na 11. mestu, u fizici na 17. mestu, u društvenim naukama na 21. Kina je, sa druge strane, zaostajala po skoro svim ovim pokazateljima (izuzev fizike) i generalno je bila na 21. mestu u svetu po citiranju.
Ovde ćemo napraviti malu digresiju: postoji dobar način da se smanji ovaj indeks citiranja. Naime, jednostavno ne treba citirati istraživače iz „pogrešne“ zemlje. Inače, trenutno su ruski i kineski naučnici primetili da je „iznenada“ postalo teško štampati njihove radove u nekim zemljama. Ali 1996. godine globalna borba za ponovnu podelu sveta nije bila toliko izražena.
Zašto je Govind Batačardži uopšte izabrao 1996. godinu kao polaznu tačku? Jer, kako on kaže, Kina koja je počela da se vraća u normalu još krajem sedamdesetih, 1995. godine je započela moćnu reformu obrazovanja. I evo rezultata: Kina je u pogledu citiranja za 2017. godinu bila treća na svetu, dok je Indija zauzela 14. mesto.
Postoje još i rejtinzi univerziteta. Da, zna se ko ih sastavlja i na osnovu čega, ali i ovde postoji određena tendencija. Prema rejtingu britanskog „Tajmsa“, Kinezi imaju tri od 100 najboljih univerziteta na svetu, a među najboljih hiljadu — 72. U Indiji je deo ove hiljade samo 36 univerziteta, a u prvih 100 nije ušao nijedan. Ali 1995. godine niko nije ozbiljno shvatao ni Univerzitet u Pekingu, ni Ćinghua. Odnosno, stvar je u opštoj dinamici, čak i ako su sudije nepravedne, očigledno je u čiju korist ide proces.
Ovde naš Indijac počinje da se ljuti na svoju zemlju. U njoj je aktuelna vlada usvojila „Novu obrazovnu politiku 2020“. Ali ovo je samo koncept, odnosno uopšteni razgovor o tome kako bi to trebalo da izgleda. Na primer, treba proizvesti „dobre, inteligentne, svestrane kreativne pojedince“ koji ne bi učili napamet niz činjenica, već bi naučili da misle svojom glavom. Naravno, trebalo bi da bude tako, ali dobre ideje u dokumentima moraju biti potkrepljene organizacionim merama i budžetskim izdvajanjem novca, što se još uvek ne može videti.
Šta je suština kineskih reformi? Tu nailazimo na nešto neočekivano. Indijski autor navodi da su Kinezi (prema zakonu iz 1998. godine) uveli američki sistem u svojoj zemlji, sa potpunom autonomijom univerziteta u pogledu toga šta predavati, koga i kako upisivati i sa žestokom konkurencijom između ovih institucija za najbolje nastavnike, studente i shodno tome, za donacije njihovim fondovima. Ako postoji zadatak da se još jedan univerzitet dovede do svetske rang liste, onda će ga Peking širokih ruku finansirati.
Ali zar nisu univerziteti postali jedan od epicentara trenutnih brutalnih građanskih sukoba u Sjedinjenim Državama? Zar nije tamo stvorena ideologija mržnje prema svojoj zemlji, tamo cvetaju sve nijanse levičarske ideologije koje se, pored toga, „izvoze“ na univerzitete u značajnom delu ostatka sveta?
Pokušaj reforme obrazovnog sistema u Indiji
Inače, kada smo kod ideologije, i kabinet premijera Narendre Modija pokušava da reformiše obrazovni sistem u Indiji. Upravo su univerziteti u ovoj zemlji formirali ideološku bazu lokalnih „zapadnjaka“, obrazovane klase, koje stanovništvo generalno već dva puta na sveopštim izborima ne ocenjuje visoko. Odnosno, u ovoj zemlji postoji isti raskol u društvu kao i u SAD i sličnim zemljama, a opasne tendencije se razvijaju kroz srednje i visoko obrazovanje. Stoga je vlada Modija pokušala da preokrene tok događaja slanjem ne previše iskusnog tima pristalica „autohtonih indijskih vrednosti“ da vodi državne univerzitete. Borba je ozbiljna.
Što se tiče Kine, tamo stručna zajednica već duže vreme prilično slobodno govori čak i o društvenim i političkim temama, iako zna granice svoje slobode. Pored društvenih, postoje i mnoge druge nauke koje ne mogu da opstanu bez konkurencije i slobode. Aktuelan primer su strasti koje sada ključaju u medicini.
U zaključku citiramo ovog indijskog autora: „Kinezi su razumeli: da bi postali velika sila i velika nacija, glavno je imati dobar sistem obrazovanja.“
Ovome se može dodati da je reč o dve drevne civilizacije koje su izvor svetske nauke. Na primer, svi ljudi imaju deset prstiju, ali mi koristimo indijski decimalni sistem računanja. Ova dva velika naroda cene znanje i kulturu kao nijedan drugi i veoma je korisno pratiti njihove sporove na ovu temu.
Pročitajte još: