Provokativni članak napisala je Elizabet Sibale, rođena u Malaviju, koja radi u međunarodnoj konsultantskoj kući „Palladijum“. U njemu ona govori o svom detinjstvu i teškom poslu koji je radila za porodicu – nosila vodu, pripremala hranu i čuvala mlađu sestru – što joj je pomoglo da stekne veštine za život odraslih i da izgradi karakter. „Deca počinju da uče ove veštine posmatranjem i učestvovanjem“, objasnila je, „bilo da grade kuće, pecaju, pripremaju hranu, itd“, navela je.
„Gde povlačite granicu između onoga što se međunarodno smatra zločinom i prirodnog procesa prenošenja veština?“ Sibale pita. „Kontekst je sve, a obeležje efikasnog razvojnog rada je razumevanje lokalnog konteksta. Sve je šire prihvaćeno da ono što deluje u jednoj zajednici možda nema mesta u drugoj, a uvažavanje različitosti i kulturnih normi je ključ uspeha.“
Danas, suprotno uvreženom mišljenju, eksploatisanu decu upošljavaju njihovi roditelji a ne sektori proizvodnje ili formalna ekonomija, smatra ona.
Izveštaj je nastao na seminaru koji je prošlog meseca održao „Palladijum“. Ističe se da je činjenica da kulture imaju različite norme o tome koji posao treba smatrati prikladnim za dete je diskutabilna.
Međunarodna organizacija rada (MOR) smatra da je dečji rad „rad koji deci oduzima detinjstvo, potencijal i dostojanstvo, a štetan je za fizički i mentalni razvoj“. Problem nastaje u dilemi kako se postaviti prema siromašnim roditeljima u lošim uslovima koji decu drže van učionica jer su potrebna za izdržavanje domaćinstva. Sibale i njene kolege tvrde da zapadnjaci treba da se brinu o svojim kulturnim predrasudama kada kritikuju poslove u domaćinstvu.
„Većina onoga što bi se na Zapadu moglo videti kao dečji rad, u Africi je deo prenosa veština na sledeću generaciju.“
Naslov članka, kao i logotip „Fondacije Bil i Melinda Gejts“, koja finansira odeljak „Gardijana“ „Globalni razvoj“ u kojem je štampan, nisu uspeli da ovaj stav predstave kao prijemčiv. Mnogi čitaoci smatraju da zapadni milijarderi plaćaju medije da zamaskiraju eksploataciju siromašnih afričkih država.
Izvođenje siromašnih ruralnih zajednica iz siromaštva u stanje u kojem njihova deca mogu biti pošteđena teškog rada monumentalno je težak zadatak, svakako. MRO smatra da je školovanje presudan deo rešavanja problema, jer neškolovana deca odrastaju u odrasle nekvalifikovane ljude, sa malo šansi da svoj život okrenu na bolje, ekonomski gledano.
Prema njenom intervjuu za malavijsku publikaciju „Nejšen“, Sibale je živi dokaz o dobrobiti obrazovanja. Osmogodišnju devojčicu, koja je sedmo dete, porodica je mogla da pošalje na školovanje. Tako joj je otvoren put do karijere u nacionalnom ministarstvu poljoprivrede, doktorat u SAD i nagrada Svetske banke i Međunarodnog monetarnog fonda.
Pročitajte i: