Bećković je svojevremeno napisao i pesmu koju je posvetio svom prijatelju vladiki Amfilohiju.
Onaj bistri dečak iz Donje Morače,
što je prodavao zukve petrovače,
da se domogne knjige i obuće,
i u pustinju pobegne od kuće.
I u vreme jagme za značke i prnje,
svoje golo telo obuče u trnje
i kupi čivija po najskupljoj ceni,
da Hrista na krstu bar malo odmeni.
Ali, čim se krsnim znakom znamenov’o,
nema toga ko ga nije kamenov’o;
i to kamenje posta mu imanje,
svaki kamen njemu, jedan Hristu manje.
I sad, one ruke, od zukava grube,
gologlavi starci prilaze da ljube.
I na okrst Hristove cele vasione,
sem izvan neba crne zemlje one,
nigde ne dođe da zvona ne zvone!