Povod za ovakvo Karanovo regovanje je vest koju je objavio „Dejli mejl“, pozivajući se na izvore u britanskoj vojsci da je „prosto zapanjujući broj ruskih podmornica koje ulaze u severni Atlantik“.
Što ne može Rusija na Atlantik
Njihovi saveznici s one strane okeana, predstavnici američke vojske, već su se u više navrata žalili da su ih ruske podmornice lišile njihove „mirne luke“.
Ruku na srce, i nije se mogla očekivati drugačija reakcija Amerikanaca i Britanaca koji su navikli da mečka igra samo pred tuđim vratima. Sasvim je, dakle, OK kada se NATO raspoređuje gotovo duž cele severne i zapadne ruske granice, ali je uznemirujuće i „ prosto zapanjujuće“, kada ruski medved „zaluta“ u njihovo dvorište.
Koga briga za ravnotežu snaga i potpisane razne sporazume o ovim i onim raketama. Prema procenama eksperata, NATO je od 2014. godine udvostručio svoju vojnu aktivnost u blizini ruskih granica.
Ruski ministar odbrane Sergej Šojgu je sredinom septembra upozorio da Severnoatlantska alijansa podstiče Hladni rat, razvijajući vojnu infrastrukturu i nastavljajući da postavlja sistem protivraketne odbrane u istočnoj Evropi.
A Amerika može na rusku granicu...
Dovoljna je i površna hronologija vesti na tu temu samo u proteklih pola godine da to potvrdi.
Ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov na konferenciji za novinare nakon sastanka sa danskim kolegom Jepeom Kofodom je 9. oktobra ocenio da jačanje aktivnosti NATO-a blizuruske granice u regionu Baltičkog mora izaziva zabrinutost.
Deset dana pre toga Nacionalni centar za kontrolu odbrane Rusije je saopštio da je ruski lovac Su-27 presreo dva aviona američke i nemačke ratne mornarice iznad Baltičkog mora.
Načelnik Generalštaba oružanih snaga Rusije general Valerij Gerasimov je 25. septembra izjavio da je u poslednje vreme primećena povećana vojna aktivnost SAD i NATO na 20-30 kilometara od državnih granica Rusije i kao primer naveo letove aviona i prisustvo pomorskih snaga NATO u Barencovom, Baltičkom i Crnom moru.
Mesec dana pre toga na tvrdnje predsednika Rusije Vladimira Putina da je Alijansa približila trupe ruskoj granici, zbog čega će Rusija morati da pojača snage, NATO je imao „ubedljivo“ obrazloženje.
Postupci NATO su „defanzivni i proporcionalni" i kako je rekao njegov portparol, „u skladu sa međunarodnim obavezama". Dodao je i to da su poslali 4.000 vojnika na istočnu granicu Saveza, kako bi „sprečili bilo kakvu moguću agresiju“.
Ni pandemija kovida 19 nije sprečila NATO vežbe, samo ih je unekoliko modifikovala. Tako su umesto vežbe „Branilac Evrope 20“ planirane kao najveće razmeštanje američkih snaga u Evropi u poslenjih 25 godina, u koju je trebalo da bude uljučeno 20.000 vojnika iz devet država koji bi održali vojne manevre u nekoliko evropskih zemalja, u prvoj polovini juna održane dve - u Poljskoj i na Baltičkom moru. U prvoj je učestvovalo 4.000 američkih i 2.000 poljskih vojnika, dok je u „Baltičkoj operaciji 2020“ učestvovalo 28 aviona i do 3.000 pripadnika vojski iz 19 zemalja, računajući i Finsku i Švedsku koje nisu članice NATO-a.
Izgubili kompas
Treba li još ređati? I tako već godinama. Ministarstvo odbrane Ruske Federacije je avgusta 2015. saopštilo da je NATO tokom 2012. i 2013. uz granice Rusije izvodio po 90-95 manjih i većih vojnih vežbi, a da ih je potom izvodio 150 godišnje, da se broj izviđačkih letova u istom periodu povećao čak devet puta.
Valjda su misli da to tako može unedogled.
„SAD i NATO su stvarno izgubili kompas. Oni jednostavno ne mogu da se naviknu da više nisu jedina svetska sila i da ne mogu da diktiraju ponašanje drugih država. Oni su prema Rusiji nastupili tako oštro i tako bahato da je poluokružena vojnim sistemima“, ističe Karan.
On ističe da u pitanju nisu samo konvencionalni raketni sistemi koji se montiraju u Rumuniji, Poljskoj. Iako su po stanovištu SAD i NATO defanzivni, oni vrlo brzo mogu da se pretvore u ofanzivne. Otuda i ocena oficira nekadašnje Kontraobaveštajne službe u penziji da niko nije naivan da svoju bezbednost reskira u toj meri oslanjajući se na američu „časnu reč“ da neće primenjivati rakete kratkog i srednjeg dometa, oružje koje je do skora bilo predmet međusobnih dogovora i konvencija.
Karana ne čudi što Amerikance i Britance posebno „žuljaju“ ruske podmornice u Atlantiku.
„Ruske podmornice, a pogotovo raketni sistemi na njima, su sve moderniji i sve sposobniji da probiju raketne štitove. Znači u tome je problem, ne samo u broju podmornica nego u usavršenim raketnim sistemima na nivou koji još nisu postigli na Zapadu“, objašnjava ovaj vojni analitičar.
I ravnoteža straha je moćno oružje
Na pitanje otkud ta iznenađenost Amerike i njenih saveznika i da li su zaista mislili da će Rusija skrštenih ruku gledati na nagomilavanje NATO ljudstva i ratne tehnike na svojoj granici, naš sagovornik podseća da su ruski strateški planovi uglavnom defanzivni. Ono što su oni preduzimali, preduzimali su, kaže, uglavnom, na svojoj teritoriji, a ne van nje.
„Sada je Zapadu problem otkud Rusima pravo da izađu u međunarodne vode koje su oni nerazumno prisvojili kao svoje. Pa nije Atlantik njihov. To što dižu buku oko toga da je neko nešto preduzeo - oni to stalno rade, a isto ne dozvoljavaju drugima“, kaže Karan, ocenivši da će Amerika vrlo brzo naučiti da ništa više nije kao pre i da više nije jedina svetska sila.
Kako je to nedavno ocenio ruski vojni analitičar Konstantin Blohin, svi atributi Hladnog rata su tu — Rusiju i Kinu otvoreno na zvaničnom nivou nazivaju protivnicima, a to piše i u američkim doktrinama, jedino što više nije u pitanju ideološko nego geopolitičko suprotstavljanje.
Moskva, napominje Blohin, pomno prati ove procese, ali ne misli da će situacija „izmaći kontroli“.
Otuda, sigurno, i „uznemirujući broj“ ruskih podmornica u Atlantiku. Ako već nema dogovora o ravnoteži naoružanja i ravnoteža straha može da bude dovoljno moćno oružje.