Kada je imao 21 godinu Aleksandar Sergejevič prognan je u današnju prestonicu Moldavije zbog rima posvećenih caru Aleksandru I i arhimandritu Fotiju. Njegovi stihovi svedoče koliko mu je teško palo proterivanje iz Petrovgrada u gradić na periferiji ogromnog carstva.
Dva veka nakon što je u njemu skoro tri godine prebivao mladi Puškin u Kišinjevu je nešto ostalo isto. Jedan od utisaka jeste da se ipak radi o evropskoj periferiji.
Moldavija je teško podnela raspad Sovjetskog Saveza, posledice se osećaju i tri decenije docnije. Iako to dežurni komentatori neće priznati, vreme najvećeg ekonomskog rasta, infrastrukturnog razvoja i „prosvetiteljskog uzleta“ odigralo se u komunističkom periodu.
Ispostavilo se da Moldavija nije bila spremna za razlaz, uprkos tome što su vodeće uloge u društveno–političkom životu zemlje preuzimali pojedinci indipendentističke provinijencije. Stigla je nezavisnost, ali je otišlo veliko tržište za poljoprivredne proizvode, prestala je da funkcioniše centralizovana privreda što je uzrokovalo kolaps tekstilne industrije (važna ekonomska grana tokom osamdesetih godina), nisu više pristizali jeftini energenti.
U nastalom metežu uzavrele su i političke strasti, počeo je oružani sukob koji se samo zahvaljujući Aleksandru Lebedu relativno brzo i sa malim brojem žrtava završio. Inače, ko zna u kom pravcu je sve to moglo otići.
Rezultat sukoba je opstajanje zamrznutog konflikta od osamostaljivanja do sada, pri čemu se u samoproglašenom Pridnjestrovlju (službeno — Pridnjestrovska Moldavska Republika), takav je dojam posle putovanja, poslednjih godina nešto bolje i podnošljivije živi. Između Kišinjeva i Tiraspolja odnosi su postepeno normalizovani, ali je i pored napretka nezadovoljstvo i nepoverenje kod obe strane uočljivo.
Nisu potrebna opsežna istraživanja javnog mnjenja, dovoljno je prošetati pijacama u oba mesta i raspitati se kod vazda pričljivih prodavaca. Niti u Kišinjevu žele da odustanu od Pridnjestrovlja, niti u Tiraspolju ikome pada napamet da se „vraća“ u Moldaviju. Liniju razdvajanja obezbeđuju ruski mirotvorci.
NATO protiv vojne neutralnosti
U takvim okolnostima, koje se tiču i tekuće geopolitičke realnosti i složenih istorijskih korena postojećeg stanja, vojna neutralnost predstavljala je racionalno rešenje. Brojni moldavski političari isticali su zainteresovanost za proces evrointegracija, ali istovremeno i pokazivali razumevanje da bi insistiranje na pridruživanju NATO moglo ugroziti uspostavljeni balans unutar društva.Članom 11. Ustava proglašena je „trajna neutralnost“ kao osnovni princip nacionalne bezbednosti. Pristupom promovisanim u predizbornoj kampanji 2016. godine, a zatim i obavljajući funkciju predsednika zemlje Igor Dodon je ovo strateško opredeljenje dodatno utvrdio i razradio. U Beogradu se o svemu moglo detaljnije čuti 2019. godine na predavanju kolege Valerija Mošnjeage.
Tada se činilo da zvanični Kišinjev ostaje na utabanom putu. Ali... Svoje planove za Moldaviju ima i NATO. Ili još tačnije — Stejt department!
Razvlačenje Rusije
U poslednjem opsežnom „savetodavnom dokumentu“ čuvene RAND korporacije (sa naslovom „Razvlačenje Rusije: nadmetanje sa povoljnije pozicije“) vašingtonskoj administraciji preporučene su u četvrtom poglavlju i određene geopolitičke mere u neposrednom okruženju Rusije.
„Provokativno rusko prisustvo u Moldaviji“ analizira se u zasebnom odeljku od 130–134. strane. U istom poglavlju moldavskom prethodi još pet odeljaka posvećenih — Ukrajini, Siriji, Belorusiji, Južnom Kavkazu i Centralnoj Aziji. Ako se na trenutak zanemare „hronične“ Ukrajina i Sirija, te pogleda dalje niz ovu listu, vidljivo je da su protesti u Minsku, na Nagorono Karabahu besni rat, a stanje u Kirgiziji menja se na dnevnom nivou.
Da li je Moldavija sledeća?
Svaki izbori u pomenutom arealu (zlo) upotrebljavani su za pokušaj prevrata, predizborna kampanja za organizaciju i mobilizaciju grupa koje će svoju pravu ulogu odigrati u postizbornim previranjima. Na predstojećim predsedničkim izborima (prvi krug 1. novembra) Igor Dodon „trči“ protiv starih izazivača, sa njim će u finalnu rundu najverovatnije Maja Sandu, koja je pre četiri godine izgubila u drugom krugu za „tesnih“ 68 hiljada glasova.
Istraživači javnog mnjenja opet daju blagu prednost aktuelnom predsedniku, ali je izraženo veliki procenat neopredeljenih (od 17–23 posto). Uostalom, kako pokazuju dešavanja sa drugih strana, nije ni bitno ko će koliko glasova osvojiti, već kako će celokupan proces oceniti SAD i tragično usmerena EU. Bez obzira na oštru retoriku tokom polemika sa Trampom, Merkelova i Makron pokazuju visok stepen saglasnosti sa američkim delovanjem na „evropskoj periferiji“, u nekim stvarima i prednjače, istrčavaju prvi.
Integracija samo parola
Ovakvim ponašanjem pokazuju da ih integracija suštinski ne zanima, to je samo parola, floskula za široke mase, već iskorišćavanje tuđih teritorija za organizovanje daljeg pritiska na ruske granice. Suludo je direktno ratovati protiv Rusa, ali indirektno, istiskujući sve vidove njihovog prisustva i uticaja, to je za EU moguće. Moldaviju zanima i SAD i EU isključivo u tom kontekstu, zato su hiperaktivni u predizbornom vremenu.
Nakon burnih devedesetih i apatične prve decenije novog veka, u Moldaviji se nešto pokrenulo sa mrtve tačke ne zahvaljujući SAD i EU, već uprkos njima. Nisu to bili neki kolosalni rezultati, ali se osetilo postepeno ekonomsko napredovanje, na šta se nadovezalo uokviravanje društvenog konsenzusa o važnim političkim pitanjima.
Sve to sada može biti ugroženo, a krupna destabilizacija ima potencijal da Kišinjev i zaista pretvori u „prokleti grad“. Geopolitika ima prednost. Zarad nove akcije protiv Rusije neće se štedeti na bilo čemu, niti će se iko obazirati na posledice po unutrašnju stabilnost Moldavije. Ionako je to daleka periferija koja može poslužiti samo jednoj svrsi.
Ili kako je već Puškin pisao: „Žao mi je zbog tvoje sudbine!“