U čast njenog 80. rođendana, ali i jedne po svemu jedinstvene i blistave karijere, u Muzeju Narodnog pozorišta 23. oktobra biće otvorena izložba„Radmila Smiljanić: Sve bilo je muzika“.
Sećajući se susreta sa najvećim zvezdama svetske scene koje je u bogatoj karijeri sretala i sa njima pevala, Radmila Smiljanić izdvaja najvećeg koji joj je, kako kaže, za dlaku izmakao.
Pavaroti me je izlečio, zaboravila sam na rat
„Eto, saPavarotijem nisam delila scenu, izmakao mi je. Međutim, bila sam presrećna kada je moj sin pobedio na Pavarotijevom takmičenju u Filadelfiji. Tada je i mene pozvao i ja sam dve nedelje, u Filadelfiji, prisustvovala probama sa njim, družili smo se. Tada sam zaboravila i da je rat, da se raspala Jugoslavija i moja Bosna i moja duša sa tim. To me je izlečilo. On je zaista bio velik. Dao je šansu nagrađenima da rade sa njim i pevaju sa njim na sceni. A to je dragocenije nego da im je dao ne znam koliko para“, seća se primadona.
Fotografije, programi, plakati i nagrade slavne umetnice svedoče o pola veka blistave karijere na domaćim i scenama širom sveta. Pred publikom je prikaz njenog života od najranijeg detinjstva u Banjaluci, odrastanja tokom rata, školovanja u Beogradu i Sarajevu, ljubavi i braka sa Branislavom Mijailovićem... Tu je i njihov sin Nikola koji je takođe operski pevač i profesor, a tu su i „svedoci“ profesorkinog pedagoškog rada na Muzičkoj akademiji u Sarajevu, Banjaluci i Bjeljini, na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu i Akademiji lepih umetnosti.
Da se ponovo rodim, sve bih isto
„Bilo je toliko stresnih i lepih događaja. Sve te uspomene su se izmešale. Sećam se dolaska u Narodno pozorište kao da je juče bilo, pa prva otpevana arija u Lebanu... Nije važno gde se peva, nego kako se peva. Da se ponovo rodim, sve bi isto bilo“, kaže Radmila Smiljanić.
Iz Sarajevske opere na poziv čuvenog dirigenta Oskara Danona sa ekipom beogradskih solista tumačila je ulogu Fatamorgane u operi „Zaljubljen u tri narandže“ i ulogu Lize u „Pikovoj dami“, na gostovanju u Barseloni, koja joj je otvorila vrata Narodnog pozorišta.
„Sećam se toga vrlo dobro, iako je bilo pre više od pola veka. Bila sam angažovana u Sarajevskom pozorištu i kao njihov stipendista ostala još tri godine posle diplomiranja. A onda me je, kako se to kaže, otkrio maestro Danon i pozvao me da idem sa beogradskim solistima u Barselonu. Međutim, uspesi u Barseloni nisu bili dovoljni, pa sam te sezone morala da dođem u Beograd i otpevam jednog ’Trubadura‘. Upravo Leonora iz ’Trubadura‘ je, ne slučajno, na plakatu izložbe“, ističe primadona.
„Neposredno pre toga sam se udala za Dorćolca i stalo mi je bilo i zbog toga i iz umetničkih razloga da budem u Beogradskoj operi. Dala sam sve od sebe i dan-danas sam vezana za tu operu. Nikada nisam prihvatila drugi angažman. Od 1968. do 1990. godine bila sam prvakinja opere, onda sam prešla na fakultet i otišla u profesore.“
Njene glasovne sposobnosti i glumačke kreacije otvorile su joj vrata svih vodećih operskih kuća u svetu, od Modene, Linca, Trsta, Odese, Taljina, Rima, Beča, Praga, Soluna, Brna, Majnca pa do Sijetla, gde je nastupila u „Pikovoj dami“ sa Reginom Resnik i „Balu pod maskama“ sa Đorđom Zankanarom.
Partneri su joj bili i Plasido Domingo, Mario del Monako, Hose Kareras, Đuzepe di Stefano i mnogi drugi.
Pučini i Janaček omiljeni
U njenom repertoaru nizali su se Čajkovski, Brams, Korsakov, Glinka, Mocart, Smetana, Maskanji, Rosini... ali ona ipak izdvaja Đakoma Pučinija i Leoša Janačeka.
„Pučini mi mnogo više leži od Verdija i mislim da je dao daleko veće šanse sopranima. Od kompozitora 20. veka izdvajam Leoša Janačeka, možda i zbog toga što mi je doneo najviše uspeha“, iskrena je Radmila Smiljanić.
Njenim glasom, kao čarobnim štapićem, oživljavale su najlepše sopranske uloge u operama „Evgenije Onjegin“, „Karmen“, „Aida“, „Ivan Grozni“, „Otelo“, „Boemi“, „Bal pod maskama“, „Prodana nevesta“, „Turandot“, „Madam Baterflaj“, „Pikova dama“... Ipak, istorijsko ostvarenje ostaće Jenufa, za koju je dobila prvu nagradu i medalju za najbolju interpretaciju Janačekovih likova u svetu, u Pragu 1978. godine, na obeležavanju 50 godina od smrti velikog kompozitora.
Radmila Smiljanić je tako postala protagonista savremenog repertoara, u operama Janačeka (Jenufa), Bartoka (Zamak Plavobradog), kao i domaćih kompozitora Biničkog (Na uranku), Nastasijevića (Đurađ Branković) i Konjovića (Otadžbina).
Sa studentima na bis „Santa Lučija“
Dvadesetogodišnjicu umetničkog rada obeležila je jednom od svojih najuspešnijih predstava „Prodana nevesta“ 1984. godine i odigrala po ko zna koji put neodoljivu Marženku.
„Ne sećam se kada sam poslednji put pevala. Na proslavi u Narodnom pozorištu 2018. godine, koja je priređena povodom 50 godina moje karijere, malo sam se na kraju priključila studentima pa smo zajedno na bis pevali ’Santa Lučiju‘. Nisam mogla da odolim, ali to se ne računa. Što se tiče predstava, mislim da sam poslednju pevala ’Kavaleriju Rustikanu‘. Davno je to bilo“, seća se Radmila Smiljanić.
Četvrt veka provela je sa studentima, za koje kaže da su joj „produžili pevački život“.
„Divno je raditi sa mladima. Baš sam pre nekoliko dana bila u Akademiji nauka, gde je moja bivša studentkinja imala koncert. Kroz njih živim dalje. Gledam svet koji sam kao lukovicu zasadila u zemlju. Nije se ništa videlo, a onda je izniklo i počelo da raste i buja i sada su to vidni plodovi u kojima uživam. Na najlepši način se nastavljam, tako da nisam željna pevanja. Dosta je bilo“, ističe Radmila Smiljanić.
Sve bilo je muzika
Iz muzičke porodice, sa muzikom u genima, jedva je, kaže, čekala da počne da peva.
„Nosila sam muziku u sebi od rođenja. Moji roditelji su muzičari, braća su svirala klarinet i saksofon. Meni je muzika bila u genima i samo sam čekala određene godine da propevam. Ključni trenutak u mom životu je bio kada sam shvatila da je pevanje i moja profesija. Pevanje je zapravo moj život i zato sam insistirala na naslovu izložbe: Sve bilo je muzika“, ističe primadona.
Od najranijeg detinjstva do danas njen život je potpuno protkan muzikom.
„U vreme korone, kada su nas stavili šest nedelja u kućni pritvor, mene je spašavao Meco kanal koji 24 sata pušta najbolju i najkvalitetniju muziku, operske predstave iz celog sveta. Sedim u toplom, u svojoj fotelji i slušam najbolja izvođenja. Puna mi je duša. Baš me briga da li će me korona ćapiti ili neće. Izbegavam vesti, slušam muziku i lepo mi je. Sednem za klavir, malo sviruckam i pevuckam i život mi je prebogat. Ne bih se menjala ni sa kim“, iskrena je naša sagovornica.
Držati se profesije kao pijan plota
Pevanje, dodaje, zahteva puno odricanja i mladim pevačima poručuje da moraju to da žele više od bilo čega drugog, da se drže svoje profesije „ko pijan plota“.
„Onda će im biti sve lakše i mnogo lepše. Muzika je spas i azil od svih spoljnih nedaća — od politike, ratova, elementarnih nepogoda i svega što jadnog čoveka može da snađe na Zemlji. Samo neka ozbiljno rade, neka zagrizu i biće spašeni“, savetuje primadona i dodaje: „Sve se radi sa ljubavlju.“
„Ja i kada kuvam ručak, unesem sebe potpuno. Ništa ne može da se radi bez ljubavi. Konačno, ljubav oplemenjuje glas. Ako je neko prazan u duši i njegov glas je prazan, poručuje primadona Radmila Smiljanić.