Danas je moguće dešifrovati individualni genetski kod. To je niz od 3,2 milijarde DNK „slova“, jedinstven za svakog od nas i on čini svojevrstan kalup za naš mozak i telo, piše „Sajens alert“.
Šta nam geni zadaju
Novo istraživanje Hane Hričlou sa Institu u Kembridžu otkriva koliko jaku biološku predispoziciju naše ponašanja ima i koliko smo predodređeni za neke osobine. Istraživanje je pokazalo da geni ne određuju samo visinu, boju očiju ili težinu, već i karakteristike kao što su ranjivost, loše mentalno zdravlje, dugovečnost, inteligencija i impulsivnost. Takve osobine se u različitoj meri zapisuju u naše gene - ponekad su to hiljade gena koji rade zajedno.
Sve češće smo suočeni sa činjenicom da su predispozicije za složenije ponašanje slično povezane u našem mozgu. Tu spada i religija koju izaberemo, formiranje sopstvene političke ideologije, pa čak i to s kim sklapamo prijateljstva.
Priroda i navike se prepliću
Postoje i drugi načini na koje se naše životne priče mogu prenositi kroz generacije, osim što su upisane u DNK.
Epigenetika je relativno novo područje nauke koje može otkriti koliko priroda i spoljni faktori tokom odrastanja mogu biti isprepleteni. Ne posmatraju se samo promene gena, već i „oznake“ koje iz životnog iskustva dobijaju geni, a koje menjaju način na koji se naši geni izražavaju.
Jedno istraživanje iz 2014. godine bavilo se epigenetskim promenama na miševima. Miševi vole slatkasti miris trešanja, pa kad im miris dođe do nosa, zona zadovoljstva u mozgu se aktivira, motivišući ih da se vrzmaju okolo i traže poslasticu. Istraživači su odlučili da ovaj miris upare sa blagim električnim udarom i miševi su brzo naučili da obuzdaju iščekivanje. Studija je otkrila da se ovo novo sećanje prenosilo generacijama. Unuci miševa plašili su se trešanja, uprkos tome što sami nisu iskusili strujni udar. DNK sperme prvih miševa promenila je svoj kod, ostavljajući nacrt iskustva sa elektrošokovima utkanog u gene.
Ovo je nova nauka, pa ostaju pitanja o tome kako bi se pomenuti mehanizmi mogli primeniti na ljude. Prvi rezultati pokazuju da epigenetske promene mogu uticati na potomke kad je reč o izuzetno traumatičnim događajima. Jedno istraživanje pokazalo je da su sinovi zatvorenika iz građanskog rata u SAD za 11 posto češće umirali u svojim četrdesetim godinama od drugih njihovih vršnjaka.
Druga manja studija pokazala je da su oni koji su preživeli holokaust i njihova deca imali epigenetske promene u genu koji je povezan sa njihovim nivoom kortizola, hormona koji učestvuje u odgovoru na stres. Rezultati sugerišu da ti potomci imaju viši nivo kortizola i stoga su podložniji anksioznim poremećajima.
Imamo li prostora za slobodnu volju?
Naravno, nisu naši životi okoštali zbog genetskog materijala koji su nam dali roditelji i sećanja prenetih od naših baka i deka.
Srećom, još uvek ima prostora za promene. Stalno se stvaraju nove veze između nervnih ćelija. Kako se veština vežba ili učenje proživljava, veze se jačaju i učenje se smešta u memoriju. Ako se memorija više puta poseti, postaće zadati put za električne signale u mozgu, što znači da naučeno ponašanje postaje navika. Uzmimo za primer vožnju bicikla. Ne znamo da ga vozimo kad se rodimo, ali pokušajima i greškama i uz pomoć padova možemo da naučimo da to radimo.
Elegantna mašina
Hana Hričlou, koja se bavila ovim istraživanjem, kaže da se ono dotiče i jedne od najvećih životnih misterija: naše individualne mogućnosti izbora.
„Za mene postoji nešto lepo u tome što sebe doživljavamo kao elegantnu mašinu. Impuls iz sveta obrađuje se u našim jedinstvenim mozgovima da bi se dobio izlaz koji je naše ponašanje“, navodi ona.
Međutim, mnogi od nas možda neće želeti da se odreknu ideje da smo potpuno slobodni.
Biološki determinizam, ideja da je ljudsko ponašanje u potpunosti predodređeno, s pravom čini ljude nervoznim.
Odvratno je pomisliti da su zastrašujuća dela u našoj istoriji počinili ljudi koji su bili nemoćni da ih zaustave, jer su bili predodređeni za to. To znači da bi se isto mogli ponoviti.
Možda bismo umesto toga mogli da mislimo da nas geni ne ograničavaju. Priznavanje biologije koja utiče na našu individualnost može nas tada osnažiti da bolje udružimo snage i iskoristimo kolektivni kognitivni kapacitet da oblikujemo svet nabolje.
Pročitajte i: