Vladimir Kojanić o spomen-obeležjima vojnicima Crvene armije palim u Srbiji u operacijama oslobađanja Jugoslavije najviše zna. On je predstavnike ruske kompanije uputio na lokacije za koje nisu znali ni u ruskoj ambasadi u Beogradu.
Vladimir pomogao obnovu spomenika crvenoarmejcima
Vladimira život nije mazio. Od rođenja je oboleo od epilepsije, morao je da napusti školu u petom razredu, a lekari mu nisu davali velike šanse da preživi petnaestu godinu. Vladimir je, međutim, doživeo dvadeset i osam godina i bez obzira na siromaštvo i bolest, on je napisao četiri knjige, a u međuvremenu pronalazio spomen-obeležja poginulim crvenoarmejcima po Srbiji.
„Igrom slučaja, od svoje petnaeste godine bavim se istorijom i etnologijom. Pošto tu oblast dosta poznajem, otac Goran je kontaktirao sa mnom, upoznao me sa njima i od tada smo počeli da sarađujemo“, priča Vladimir o početku saradnje sa predstavnicima „Gasstrojproma“.
Za sada je ruska kompanija pomogla rekonstrukciju dva spomenika, u šumadijskim selima Brzan i Žirovnica. Cilj im, kako kaže predstavnica „Gasstrojproma“ Marija Obradović, nije bio samo da obnove spomenike, već da urede i okolinu. Tako su oko oba spomenika postavljene klupe, osvetljenje, uređene su staze i sportski tereni za decu.
Sve je to „Gasstrojprom“ uradio zahvaljujući Vladimiru, koji je istraživao spomenike i predanja šumadijskih i pomoravskih sela.
„U našem okruženju ima dvadesetak spomenika crvenoarmejcima. U Miljkovom manastiru postoji više spomenika ruskim monasima. U Žirovnici je podignut spomenik 1946. Tu je poginulo deset ruskih boraca i jedan oficir i narod Žirovnice je podigao spomenik. Što se tiče spomenika u Brzanu, tadašnji prota je sa grupom građana podigao spomenik 1945, gde su sahranjeni borci, da bi 1962. bila izvršena ekshumacija i sve kosti su prenete u Jagodinu, u veliki spomen-park ruskim borcima“, priča on.
Četiri knjige napisane uz pomoć Vajbera
Vladimirov dom nalazi se u jedom lapovskom sokaku, nedaleko od crkve posvećene Svetoj Paraskevi. Prvo što se vidi je čatmara provaljenog krova. Iza nje, kontejner kakav se koristi za smeštaj čuvara nekog gradilišta, u kome Vladimir trenutno živi sa ocem. Na petnaestak kvadrata, nalaze se dva kreveta, stari televizor i sto sa knjigama.
Ipak, siromaštvo i bolest nisu sprečili Vladimira da neprekidno čita i završi i osnovnu, i srednju, i Višu elektrotehničku školu, a želja mu je i da upiše Filozofski fakultet u Beogradu. Štaviše, Vladimir je napisao četiri knjige.
Da siromaštvo ne znači i bedu, Vladimir pokazuje svojim primerom – radi u gradskoj čistoći u Lapovu, ne plaši se nikakvog posla, a nije pristajao da mu „Gasstrojprom“ pomogne pre nego što uradi posao – napiše knjige. Prva u nizu od četiri knjige, pod nazivom „Bratska ljubav“, u kojoj je sakupio predanja i legende o podvizima crvenoarmejaca tokom oslobađanja Šumadije, trebalo bi da bude objavljena ovih dana.
Knjige je napisao pomoću mobilnog telefona – Vajberom je štampariji slao tekst i fotografije. Jedini ustupak koji je napravio, jeste pristanak da mu „Gasstrojprom“ nabavi novi mobilni telefon kako bi poslate fotografije bile što kvalitetnije.
Iako teškog materijalnog stanja, sa platom od koje veći deo troši na lekove, kada govori o tome kako je napisao knjige, stiče se utisak da je sve što je uradio, uradio sa lakoćom i poletom; a pošto u jagodinskom muzeju i arhivu nije pronašao ništa od podataka o crvenoarmejcima, morao je da obilazi sela.
„Nekome to zvuči kao teško, ali je vrlo jednostavno. Išao sam od sela do sela, preko 200 sela sam obišao, negde sam išao peške, negde auto-stopom, negde autobusom. Odlazio sam do sveštenika koji su mi pričali predanja. To otkucam na Vajber. Razgovarao sam sa ljudima i sakupljao svedočanstva od onih kojima su pričali stariji, a Bogu hvala, još ima živih koji se sećaju podviga ruskih vojnika i oficira“, kaže on.
Priča o prijateljstvu crvenoarmejaca i Srba
Vladimir izdvaja nekoliko priča koje je objavio u „Bratskoj ljubavi“, knjizi u kojoj je sakupio priče o požrtvovanju i prijateljstvu između crvenoarmejaca i Srba.
„Ima nekoliko interesantnih priča. U Batočini su ruski vojnici svojim telima zaštitili srpske dečake i izginuli. Isto i priča iz sela Saranovo kod Kragujevca, gde je jedan Ravnogorac, četnik, negovao ranjenog ruskog vojnika. Kada se ovaj oporavio posle mesec dana, Ravnogorac mu je dao nekoliko dukata da ima da preživi. Tom se četniku posle nekog vremena sudilo i taj ruski borac je spasao i njega i njegovu porodicu. Imamo primer iz sela Žirovnica, gde su komunisti hteli da streljaju nekoliko ravnogorskih porodica, gde su ruski oficiri to sprečili“, priča on.
Pošto nije želeo da pomoć koju bi mu „Gasstrojprom“ pružio bude milostinja, Vladimir je napisao knjige i za to je primio honorar. Kao deo honorara dobio je i laptop, tako da će sada moći lakše da piše.
Najpreče je izgraditi Vladimiru kuću
Prema rečima sveštenika Gorana Živkovića, sada je najvažnije da se Vladimiru obezbedi krov nad glavom.
„Vladimir Kojanić je moj parohijan. Kada sam došao u parohiju, video sam da je u pitanju jako inteligentan, bistar momak; načitan, obrazovan, ali koji ujedno i živi u užasnim, jako teškim uslovima. Zato smo i rešili da uradimo ono što sam Gospod kaže, da pomognemo onome ko je u nevolji. Organizovali smo humanitarnu akciju, u koju se uključila i opština i mnogi ljudi dobre volje, koji su Vladi pomagali na razne načine“, priča on i dodaje da su, zahvaljujući dobroti mnogih ljudi, za nekoliko nedelja sakupljena sredstva za materijal za izgradnju kuće.
„Nadamo se da ćemo do kraja ove godine da odradimo grube radove, a kasnije se nadamo da ćemo uraditi sve što je potrebno da kuća postane dom u kome može da stanuje jedan mladi, bistar čovek, koji hoće da radi, da pošteno zarađuje“, kaže otac Goran.
Vladimirova želja je da upiše Filozofski fakultet u Beogradu, istoriju ili etnologiju, jer poriv za znanjem, čitanjem, za duhovnom hranom kod Vladimira se čini jačim od bilo čega drugog. Nadamo se da će uspeti u naumu da završi studije i želimo mu još mnogo uspeha u radu.