Stalno u svetu koji nas kontroliše i manipuliše nama
„Nisu Turci, ali jesu neki drugi. Stalno se osećate da ste u svetu koji vas kontroliše i manipuliše vama“, napominje poznati reditelj.
Predstava „Travnička hronika” Ive Andrića u njegovoj režiji (produkcija Narodnog pozorišta iz Novog Sada i Narodnog pozorišta iz Sombora), otvara 40. Borine pozorišne dane u Vranju koji se, pod sloganom „Sadašnje u prošlosti” održavaju od 21. do 24. oktobra.
Sadašnjost u prošlosti
Na pitanje šta povezuje Ivu Andrića i Boru Stankovića, odnosno Šekspira i Andrića, Nikita Milivojević za Sputnjik kaže:
- Spona se sama nameće. To su dva velika imena srpske književnosti i moja prva asocijacija je da je Andrić veoma poštovao Boru Stankovića. Pisao je o njemu. Često ga spominje i izdvaja ga kao posebnu ličnost u srpskoj književnosti. Seća se susreta sa njim.
Slogan Borinih pozorišnih dana je „Sadašnje u prošlosti“. Da li je „Travnička hronika“ pravo delo za tu potragu, kako ste je Vi čitali u ovom dobu?
- Nisam znao koji je slogan ovogodišnjih Borinih dana i sada ste mi pomogli da pronađemo mnogo čvršću i očigledniju vezu između ova dva pisca. Ivi Andriću su stalno prebacivali da se bavi samo istorijskim temama i pitali su ga zašto ne uzme nešto modernije. On je govorio da ne ume da napravi razliku između prošlosti i sadašnjosti, da za njega tu nema razlike, kao i da se po njemu budućnost najbolje vidi u prošlosti. To osećanje da se budućnost najbolje vidi u prošlosti za mene je nešto, ne vrlo tačno, nego uzbudljivo. Igrali smo „Travničku hroniku“ u Šapcu (na festivalu „Pozorišno proleće“) i slušati te tekstove, prepoznati ih kao svoje, kada recimo Andrić govori o strahu, to je modernije od svih tekstova koje sam čitao u poslednje vreme. Zbog toga je Ivo Andrić veliki i svevremeni pisac. Sve ono u čemu je čovek čovek, prepoznato je još u njegovim romanima i pričama. Taj naš prostor funkcioniše isto. Menjaju se naravno kostimi, običaji vremena, ali suština, ponašanje čoveka u određenim okolnostima je isto.
Osećanje nestalnosti ključ predstave
Premijera predstave „Travnička hronika“ bila je pre godinu dana. Mnogo toga se desilo od tada. Da li ste ponovno izvođenje „Travničke hronike“ sada gledali na drugačiji način?
- Francuski konzul gospodin Davil stigao je u Travnik potpuno nespreman. To vreme koje je on proveo u Travniku je fantazmagorično. On je stigao u stvarnost sa kojom nije imao ništa zajedničko i često nije mogao da razlikuje šta je stvarno, a šta nije u toj realnosti u kojoj se našao. Osećanje nestalnosti svih stvari oko njega koje je zatekao, bila je sama suština predstave. Činilo mi se da se u tome nalazi ključ za predstavu. To osećanje da ni u šta ne možete biti sigurni, da ono što je danas vaša stvarnost već sutra možda nije, da se lako stvari okrenu u svoju suprotnost, to se sve nalazi u romanu, a ja sada govorim iz pozicije nekog ko je doživeo to kao i svi ostali – jednu potpuno novu stvarnost, koju pre godinu dana nismo mogli ni da zamislimo. U pozorištu smo svi bili sa maskama, prskali smo ruke, bili na udaljenosti i nismo mogli normalno da se pozdravljamo. To je fantazmagorična slika pozorišti u kojoj se svi prvi put nalazimo i kao da je izašla iz Andrićevog romana i svih drugih košmarnih slika koje se nalaze u glavi tog glavnog junaka.
Šta bi nas Andrić savetovao danas?
- Mogao bih bilo koju od svojih omiljenih rečenica da izaberem. Svaki je savet zlata vredan, ali uvek se setim one čuvene rečenice da sve što činimo, mislimo i osećamo teži ka drugoj obali i sva naša nada je na drugoj strani. To je jedna od onih misli koje ulivaju optimizam. Treba gledati na drugu obalu sa osećanjem da postoji nada i da će stvari ići u boljem smeru za sve nas.
Poema o usamljenosti jednog čoveka
Režirali ste „Na Drini ćuprija“ u Grčkoj i Nemačkoj. Da li je „Travnička hgronika“ ipak bila veći zalogaj čak i za iskusnog reditelja?
- „Travička hronika“ je bila teži zadatak za dramatizovanje. Počeo sam da razmišljam o njoj kada sam u Dizeldorfu radio „Na Drini ćuprija“ i učinilo mi se da imam prave ključeve. Ta dva romana treba čitati zajedno. Oni nekako nastaju iz istog osećanja. „Travnička hronika“ je veliki unutrašnji monolog. To je poema o usamljenosti jednog čoveka i skoro je bez dijaloga. U tom smsilu teže je pretvoriti je u dramski tekst. Znamo i da Ivo Andrić nije mnogo verovao u dramatizovanje svojih romana, priča, novela, niti u scenarije. Imao je svojih razloga za to. Ali ono što je moje veliko otkriće radeći ova dva romana, što mi je pomoglo da stignem do dramatizacije jeste osećanje da Andrić piše u slikama, i to takvim da vam ostaju nezaboravne. Trudili smo se da predstavu pravimo kao veliki vizuelni spektakl o Travniku i ona je sva od slika koje nam Andrić ponudio. Mi smo pokušali da ih oživimo na sceni. Taj introvertni svet glavnog junaka trebalo je pretvoriti u ekstrovertni. To je bila najveća avantura i za mene i za glumce.
Da li ćete se prihvatiti nekog drugog Andrićevog dela?
- Imam na spisku razne Andrićeve priče. Isto imam utisak da su sve satkane od atmosfere i napisane uzbudljivim slikama, da se mogu pretvarati u pozorište, možda čak pre u film. Postoji želja da se i dalje bavim njime, ali čoveku treba i predah da to ne bude nešto kontinuirano. Svakako zaslužuje pažnju. Srećniji sam što sam radio „Travničku hroniku“ nego da sam radio „Hamleta“, jer je to naša priča, veliki roman koji pripada svima nama. Raditi Andrića je za reditelja pravi dar, privilegija.
Istorija ispisuje krug
Zato se opet vraćate Šekspiru? Malo Andrić, malo Šekspir?
- Da, toj listi nedostaje Bora Stanković. To je takođe veliki pisac kojim se vredi baviti. Pošto smo počeli sa vezama Bore Stankovića i Andrića, postoji u mojoj glavi zanimljiva veza između Šekspira i Andrića. Obojica su se dosta bavila istorijskim temama i jedan i drugi istoriju tretiraju kao nešto što ispisuje krug. Kraljevi kod Šekspira se stalno vrte u krug. Jedan počne pa drugi potpuno isto. Tako i kod nas istorija ispisuje krug. Stlano se vrtimo oko istih stvari i tema. Imate utisak da smo u začaranom krugu sa svime što nam se dešava. Kao što sam rekao samo se kostimi menjaju. Nisu Turci, ali jesu neki drugi. Stalno se osećate da ste u svetu koji vas kontroliše i manipuliše vama.
I nema izlaska iz kruga?
- Nada je s druge strane. Postoji naša želja i postoji umetnost koja nam je data kao bolji svet, vizija nečeg boljeg.
Kada ćete oživeti Šekspirove snove?
- Uveliko sam u pripremama. Pisanje je možda i najvažniji deo toga, kada pokušavate da date okvir svemu. To je jedna divna tema – Šekspirov svet snova u njegovim komadima i postaće jedan veliki san. To je autorski projekat, a kakav će na kraju biti, ne znam. Sve će se to umesiti zajedno sa glumcima. Svakodnevno se čujem sa teatrom u Švedskoj i pravimo planove, crtamo scenografiju. Moramo da se što bolje spremimo. Uskoro će početi probe.
Pročitajte još: