Mitrić koji se potpisuje kao prevodilac nekoliko pesama Luiz Glik, objašnjava kako je ona, kroz mit o čarobnici iz „Odiseje“, ispričala priču o 20. veku.
Čarobnica iz „Odiseje“, pesnička priča o našem dobu
„Luiz Glik pesme tretira kao predmete, naglašavajući u njima ozbiljnost običnih životnih situacija. U tim posve svakodnevnim ritualima, ona pronalazi univerzalne simbole. Jedan od takvih simbola je i lik čarobnice iz mitologije i „Odiseje“, pomoću kojeg ova poetesa iščitava istoriju, književnost, svoje doba“, objašnjava prevodilac nekoliko pesama ove pesnikinje.
Za laureatkinju Nobelove nagrade za književnost 2020. godine, Luiz Glik, malobrojni su čuli u Srbiji. Delo ove pesnikinje u kojoj je Švedska akademija prepoznala „pesnički glas koji strogom lepotom čini individualno postojanje univerzalnim“, ostalo bi za nas nepoznanica da nije književnih časopisa i portala koji su prevodili i objavljivali njene pesme.
Njene pesme, po rečima prevodioca Mitrića, vrcaju od razboritosti i dubokih osećanja. Prepoznata i objavljivana na svetskim portalima za književnost, ova poezija je privukla pažnju poklonika poezije, među njima i Mitrića. Utoliko pre što je ime Luiz Glik stajalo pored američkih pesnikinja Elizabet Bišop, Kim Adonicio, Rite Dav, Peti Smit čije je radove takođe prevodio.
Nastoji da običnom podari večnost
„Veoma volim poeziju i pomno pratim svetske časopise za književnost. U jednom od njih naišao sam na Luiz Glik. Moj prijatelj preveo je nekoliko njenih pesama pa sa i ja odlučio da obradujem čitaoce Hiperboreje“, objašnjava Mitrić, koji je i glavni urednik portala Hiperboreja.
Poeziju dobitnice Nobelove nagrade on ocenjuje kao nasleđe objektivističke poezije koje se oslanja na poetiku Čarlsa Reznikova, Luisa Zukovskog, a seže čak do Paunda, Vilijamsa i Eliota.
„U pesmama, i kad su kratke i jednostavne, primetno je da uvek nastoji da običnom podari večnost. Luiz Glik traga za predmetima koje snagom pesničke reči pokušava da uzvisi. Baš kao što je T. S. Eliot tragao za objektima i događajima koji su mu poslužili kao formula za emocije“, objašnjava Mitrić.
Predsednik odbora za Nobelovu nagradu, Anders Olson, istakao je da je pesnički glas Glikove iskren i beskompromisan, ispunjen humorom i lucidnošću, a mnogi su dodali da je ovim izborom Nobelov žiri povratio status neprikosnovenog poznavaoca svetske književnosti.
O svemu tome čitaoci u Srbiji mogu se obavestiti tek uvidom u pojedinačne prevode, budući da pesničke zbirke Luiz Glik nisu do sad prevedene na srpski jezik.
„Poezija je sada dostupna uglavnom u časopisima. Već nekoliko decenija, imamo problem sa objavljivanje poezije, kao da smo, u odnosu na roman i prozu, izgubili vezu s pesmama. Nema dovoljno prevoda, dovoljno izdanja, a to što postoji uglavnom je u časopisima“, smatra Mitrić.
Bob Dilan, poslednji Amerikanac ovenčan Nobelom
Glik je četvrta žena laureatkinja od 2010. godine i jedna od 16 književnica koje su dobile Nobelovu nagradu za književnost. Poslednji Amerikanac koji je ovo prestižno priznanje dobio bio je Bob Dilan, a poslednji pesnik Šveđanin Tomas Transtremer.
„Kad pesnik dobije Nobelovu nagradu, to znači da on zaista vredi. Švedska akademija je pažljiva u izboru pesnika i, kao u slučaju Tomasa Transtremera, bira pesnike koji su popularni izvan zemalja kojima pripadaju“, veruje urednik Hiperboreje.
Na pitanje da li je ovo trenutak da se naša publika vrati poeziji, Mitrić odgovara:
„Mislim da nam to poručuje i Nobelov komitet. Nagrada nikad nije bila dodeljena nekome ko je ne zavređuje, a Luiz Glik svakako zaslužuje da ponese Nobelovu nagradu za književnost“, zaključuje Radomir Mitrić, prevodilac čiji najnoviji prevod pesme Luiz Glik „Novi život“ Sputnjik ekskluzivno objavljuje.
Novi život
Ti si me spasao, ti bi me se trebao sjećati.
Proljeće u godini; mladići kupuju karte za feribote.
Razdragani, zbog vazduha punog jabukove cvasti.
Kada se probudih, shvatih da sam bila kadra osjetiti isto.
Pamtim zvuke sopstvenog djetinjstva,
radosti kojoj nije potreban razlog, sem taj kako je svijet divan,
ili tako nešto.
Lugano. Stolovi pod jabučjim drvetima.
Čistači paluba podižu i spuštaju obojene zastave.
I na rubu jezera, mladić kako šešir baca u vodu;
možda ga je njegova izabranica prihvatila.
Presudni
zvuci ili gestovi poput
kolosjeka položena prije velikih tema
koji je ostao neupotrijebljen, spaljen.
Ostrva na obzoru. Moja majka
koja drži pladanj sa kolačićima—
koliko god mogu da se sjetim, neizmjenjeno
niti u jednom detalju, u trenutku
živopisa, netaknutog, koji nikada nije
bio izložen svjetlu, da mogu da ga prizovem ushićena, u dobu
moje gladi za životom, potpuno svjesna—
Za stolovima, sa parčićima nove trave, blijedozelene
i združene s postojećim tamnim tlom.
Zasigurno mi se proljeće vratilo, ovoga puta
ne kao ljubavnik nego kao glasnik smrti, pa ipak
još uvijek je proljeće i još uvijek je sazdano od nježnosti.