Ubuduće Rusija može koristiti „Severni tok 1“ i „Severni tok 2“ za snabdevanje Evrope plavim i tirkiznim vodonikom, ali će za te svrhe izgraditi i „Severni tok 3“. Ovo mišljenje je izneo zamenik direktora Instituta Evrope Ruske akademije nauka Vladislav Belov.
Gorivo budućnosti – vodonik
To podržavaju dugoročni planovi EU. Evropa pravi planove da u potpunosti pređe na zeleni vodonik do 2050. godine. Međutim, ona to neće moći da učini, pa će morati da kupuje plavi i tirkizni vodonik iz Rusije, rekao je ekspert.
On se može pumpati kroz postojeće ruske gasovode i moraće da se izgradi novi. Ukrajinski gasno-transportni sistem verovatno neće biti uključen. Kao prvo, tamo gde Ukrajina pronađe vodonik, neće imati od čega da ga proizvede. Kijev ima nuklearne elektrane, ali one će za desetak godina morati da budu izbačene iz službe, ističe ekspert Finansijskog univerziteta pri vladi Rusije i Fonda za nacionalnu energetsku bezbednost Stanislav Mitrahovič. Kao drugo, ukrajinski gasno-transportni sistem je veoma star i teško da su njegove cevi pogodne za transport vodonika. Ukrajini će biti potrebna kolosalna ulaganja u infrastrukturu, ističe ekspert. Biće lakše izgraditi novi gasovod direktno iz Rusije.
„Zbog svog stanja, ukrajinska cev definitivno neće moći da se koristi za transport vodonika. Savremenijim ruskim cevima verovatno će biti potreban veći pritisak, dok će gubici tokom transporta biti znatno veći od gubitaka tokom pumpanja metana (gasa). Ipak, najpoželjniji metod cevovodnog prenosa vodonika biće izgradnja posebnog cevovoda sa novim ventilima kako bi se sprečio gubitak gasa tokom transporta“, rekao je Maksim Hudalov, viši direktor Grupe za procenu rizika održivog razvoja „AKRA“.
Simbioza gasa i vodonika
„Za Rusiju, vodonik je tema za koju se treba uhvatiti. Nije logično suprotstavljati gas i vodonik, već naprotiv, koristiti njihovu simbiozu. Mi možemo kombinovati priče o gasu i vodoniku. Ako to uspe, biće dobro“, rekao je Mitrahovič.
Međutim, važno pitanje je da li će Evropska unija imati potrebu za plavim ili tirkiznim vodonikom. Plan Evrope koji je predstavljen letos, podrazumeva kompletno odustajanje od ugljovodonika i prelazak do 2050. godine na zeleni vodonik, koji ona sama želi da proizvodi. EU namerava da godišnje prodaje vodonik za 630 milijardi evra i otvori oko milion radnih mesta. Izračunali su da bi stvaranje infrastrukture unutar EU koštalo od 27 do 64 milijarde evra. „U Evropi se razmatraju ambiciozni planovi za formiranje tržišta vodonika sa formiranjem cena na berzi, i za to se koristi postojeća infrastruktura za prirodni gas“, rekao je stariji analitičar „BKS svet investicija“ Vitalij Gromadin.
Za „Gasprom“, koji inače prodaje oko 200 milijardi kubnih metara, ovo je krajnje neprijatan plan. Pored preorijentacije na prodaju gasa Kini, čime se „Gasprom“ aktivno bavi, tamo se sprovode i istraživanja vodonika.
Problem je u tome što Evropa želi da proizvodi i uvozi isključivo zeleni vodonik, a Rusija namerava da joj ponudi vodonik druge boje.
Treba objasniti razlike u vrstama goriva. Zeleni vodonik se dobija uz pomoć elektrolize iz obnovljivih izvora energije. Dok se plavi i tirkizni dobijaju iz gasa. „Plavi vodonik je parna prerada metana, koja koristi metan kao sirovinu i opremljena je sistemom za prikupljanje i skladištenje CO2. Tirkizni vodonik se takođe dobija iz metana, ali u procesu pirolize, dok se ugljenik dobija odmah u čvrstom stanju, što čini emisiju CO2 minimalnom“, pojašnjava Maksim Hudalov, viši direktor Grupe za procenu rizika održivog razvoja „AKRA“. Postoji još i žuti vodonik, kojim se bavi Rosatom, jer je to vodonik zasnovan na atomskoj energiji.
Proizvodnja vodonika ekonomičnija
„Pitanje je da li će Evropska unija kupovati vodonik drugih boja od Rusije. Sve će zavisti od pregovora sa evropskim potrošačima“, rekao je Mitrahovič. Pored toga, proizvodnja plavog vodonika (time se u Rusiji bave „Gasprom“ i „Novatek“) ekonomičnija je od proizvodnje zelenog vodonika, za kojim Evropa ludi. Za masovnu zamenu fosilnih goriva na zeleni vodonik bili bi potrebni previsoki proizvodni kapaciteti zbog niske efikasnosti procesa elektrolize, istakao je Vitalij Gromadin.
Zapravo, većina vodonika se sada proizvodi iz prirodnog gasa. „Industrija gasa već aktivno učestvuje u razvoju energije vodonika. Trenutno se 76 odsto svetskog vodonika proizvodi iz prirodnog gasa. Istovremeno, potrošnja gasa kao sirovine za proizvodnju ove količine vodonika iznosi 205 milijardi kubnih metara“, rekao je zamenik predsedavajućeg upravnog odbora „Gasproma“ Oleg Aksjutin.
Na primer, u Saudijskoj Arabiji postoji sprovedeni projekat plavog vodonika, u okviru kojeg se vodonik meša sa azotom i transportuje u Aziju u obliku amonijaka; u nizu zemalja postoji cilj dodavati oko 10 odsto vodonika u prirodni gas, ističe Gromadin.
„Ako je Evropa spremna da plati skuplje, ali istovremeno čistije gorivo sa ekološkog stanovišta, onda Rusija izgleda kao logičan partner za saradnju. Infrastruktura za prirodni gas omogućava prelazak na vodonik, koji je, međutim, manje gust i poželjno je da se transportuje u obliku amonijaka. Da bi se išlo u korak sa Saudijskom Arabijom, već sada se mogu realizovati zasebni projekti za proizvodnju plavog vodonika, tako da bi, u slučaju zahteva iz Evrope, bilo moguće relativno brzo povećati obim proizvodnje po već utvrđenom putu“, rekao je Gromadin.
Sada se u svetu proizvodi oko 120 miliona tona vodonika, ali već za 30 godina ta količina se može povećati pet puta. Naravno, Amerikanci će postati lideri vodonične energije do 2050. godine. Međutim, Rusija se neće odreći ovog tržišta bez borbe.
Nova energetska strategija
U novoj energetskoj strategiji koju je Rusija usvojila u aprilu ove godine, razvoj vodonične energije naveden je kao prioritetna oblast Prema planu za njen razvoj u Rusiji za period od 2020. do 2024. godine, već od 2021. godine planirano je da se izgradi reputacija Rusije kao dobavljača vodonika kao alternative tradicionalnim izvorima energije. „Gasprom“ i „Rosatom“ trebalo bi da počnu sa proizvodnjom vodonika već 2024. godine, a do 2035. godine Rusija bi trebalo da dostigne cifru od dva miliona tona godišnje izvoznih zaliha vodonika, navedeno je u strategiji.
Međutim, Maksim Hudalov je skeptičan: „Problemi sa transportom vodonika korišćenjem gasovoda čine perspektivnom njegovu proizvodnju upravo na mestima potrošnje. Mislim da će obnovljivi izvori energije, vodonični gorivni elementi, a najverovatnije i metan, otići u Evropu i na licu mesta se transformisati u vodonik uz pomoć plave ili tirkizne tehnologije. Istovremeno, dobavljači će plaćati troškove za izdvajanje vodonika i skladištenje CO2“. Prema njegovom mišljenju, Evropljani će pokušati da troškove za izdvajanje vodonika prebace na dobavljače gasa, pa bi ruske gasne kompanije trebalo da sačekaju smanjenje marži.
Pročitajte i: