Agata Kristi je do danas ostala neprevaziđena u književnom žanru kojim je vladala. Napisala je više od 70 romana, koji su po broju izdanja odmah iza Biblije i Šekspirovih dela. Prema njenim knjigama snimljeno je više od 45 filmova, među kojima su i najnovije ekranizacije britanskog reditelja i glumca Keneta Brane.
Zločini u spokojnom malom svetu
Ove godine navršava se 130 godina od rođenja Agate Kristi, a tim povodom nedavno je, prvi put na srpskom jeziku, objavljena i njena autobiografija, podjednako sočna, zanimljiva i sadržajna kao i njeni romani.
„Današnje čitaoce u romanima Agate Kristi osvaja, pre svega, spokojan mali svet u kojem se zločin posmatra kao strašno nedelo, koje zgražava i ljude i prirodu. Mi danas živimo u mnogo drugačijem svetu, gde je malo šta prepušteno mašti, gde se mnogo ide na šok, krv, užas, zaprepašćenje. Kada otkrijemo Agatu, nailazimo na stabilnost, na poredak. Njene romane odlikuje kombinacija jednostavnog pripovedanja, bez kitnjastosti i ukrasa, i uvida koji su sagrađeni na najsitnijim detaljima“, ocenjuje u razgovoru za Sputnjik prevodilac Tatjana Bižić.
Pisanje kao zanat i razonoda
Agata Kristi je pisanje posmatrala kao zanat, za koji je odvajala nekoliko sati u toku dana. Imala je, kako ističe prevodilac Nenad Dropulić, sjajan pripovedački dar koji je, najverovatnije, nasledila od majke.
„Njena majka nije imala gotovo nikakvo formalno obrazovanje, ali je bila darovita i maštovita žena. Pričala je priče koje je sama izmišljala i koje se nikada nisu ponavljale. Otac joj je bio vrlo obrazovan, u kuću im je dolazio pametan svet. Agata je izuzetno je dobro svirala klavir, školovala je glas i razmišljala o karijeri operske pevačice. Na kraju je počela da piše samo da bi imala šta da radi“, navodi Nenad Dropulić i dodaje da je Agata Kristi živela životom obične žene, koja, čak i kada je stekla slavu i bogatstvo, nije volela da se pojavljuje u javnosti.
Dok je prevodio njenu autobiografiju, Dropulić je pokušavao da nađe njene intervjue, video ili audio zapise i otkrio da ih ima vrlo malo.
„Retko kada je govorila za javnost, samo kada je bilo neophodno, kada je izdavač zamoli. Volela je da kupuje kuće, da putuje, volela je prvog muža dok je nije ostavio, volela je drugog muža, volela je da piše, ali se nikada nije smatrala zvezdom, u čemu je deo njenog šarma“, kaže naš sagovornik.
Tajna nestanka Agate Kristi
Jedan od razloga zbog kojih nije volela novinare bilo je njihovo veliko interesovanje za njen misteriozni nestanak 1926.godine, nakon razvoda s prvim mužem Arčibaldom Kristijem. Nikada nije govorila o tom događaju, a prećutala ga je i u svojoj autobiografiji.
Agata Kristi je nestala u decembru 1926. godine, pošto joj je voljeni suprug saopštio da je zaljubljen u drugu ženu i zatražio joj razvod. Nakon svađe s mužem iskrala se iz kuće i zaputila u nepoznatom pravcu. Policija je prvo pronašla njen napušteni automobil, a potom je utvrdila da je slavna spisateljica odsela u jednom hotelu, pod imenom Nensi Nil, devojke u koju je bio zaljubljen njen muž. Tada je tvrdila da se ne seća ničega što joj se dogodilo tokom tih desetak dana. Lekari koji su je pregledali utvrdili su da ima amneziju izazvanu udarcem u glavu.
Decenijama se spekuliše o tom misterioznom nestanku Agate Kristi – od toga da je reč o triku za bolje prodavanje romana i osveti mužu, preko toga da je doživela saobraćajnu nesreću koja je izazvala amneziju, do toga da su je oteli vanzemaljci.
„Ja imam maštovitiju ideju, blago podozrevam da je deo koji je prećutala vezan za obaveštajnu službu. Bila je u idealnoj poziciji - dovoljno poznata, a ne suviše slavna. Njena putovanja s drugim mužem, arheologom, bila su fantastično plasirana, uključujući ono na teritoriji Sovjetskog Saveza, gde su poluilegalno i boravili, i vratili se. Ipak je to Britansko carstvo, ne baca ono tek tako svoje podanike, posebno kada su inteligentni, dovitljivi i maštoviti kao gospođa Kristi“, uverena je Tatjana Bižić.
Inače, kraljica krimića je tokom Drugog svetskog rata bila pod istragom britanske obaveštajne službe MI5, koja je bila zabrinuta zbog detalja iznetih u njenom romanu „N ili M“, u kojem se pojavljuje i izvesni major Blečli, upućen u brojne tajne britanskih obaveštajaca i njihov rad.
MI5 je sumnjao da je jedan njihov saradnik nenamerno otkrio previše detalja svojoj prijateljici, slavnoj spisateljici. Niko se, međutim, nije usudio da direktno ispituje Agatu Kristi, iz straha da bi ona to mogla da spomene u nekoj od svojih knjiga. S njom je zato razgovarao lično obaveštajac koji joj je bio prijatelj, uz šoljicu čaja.
Inspiracija pronađena u „komšiluku“
Inspiraciju za svoje romane Agata Kristi je pronalazila u stvarnom životu, iz „komšiluka“, s brojnih putovanja po svetu, iz štampe koju je strastveno čitala, ali i u raznovrsnim oblastima koje su joj bile bliske, poput farmacije ili arheologije.
„Kada pročitate njenu autobiografiju, shvatate da u njenim romanima pronalazite njene bake, majku, brata, prvog muža, kćerku. Postoji nekoliko tipova koji se stalno pojavljuju. Mlada, snalažljiva devojka, iz dobre kuće, bez novca – to je Agata Kristi. Hrabri ratni heroj koji ne ume da se snađe u miru – to je njen rođeni brat, kao i njen prvi muž koji se posle rata nekako nije snašao, a kasnije se oporavio i napravio čak i uspešnu poslovnu karijeru. Gospođica Marpl su njena majka i bake – mudre starice koje sve znaju i niko ih ne može prevariti. Njen svet je bio mali, to je svet njenog detinjstva, i ona je u njemu ostala do kraja života“, navodi Nenad Dropulić.
Inspiracija za detektiva Herkula Poaroa, najslavnijeg književnog junaka Agate Kristi, bile su belgijske izbeglice u Engleskoj. Mnogi od njih su živeli u Torkiju, rodnom mestu Agate Kristi.
„Pre godinu ili dve je postojala teorija da je zaista postojao neki policijski inspektor kog je ona upoznala kao devojka, dok je radila u bolnici. Druga teorija kaže da je jednostavno htela da njen junak bude neobičan i da bude iz zemlje koja nema neki naročiti profil“, kaže Nenad Dropulić.
Miljenica reditelja koja nije volela ekranizacije svojih dela
Popularizaciji dela Agate Kristi doprinele su i brojne ekranizacije. Ogroman filmski opus uključuje i sedam adaptacija njenog omiljenog romana „I ne osta nijedan“, koje su snimane širom sveta, pod raznim naslovima. Iako je većina adaptacija knjiga Agate Kristi rađena u britanskoj i američkoj produkciji, postoje i brojni sovjetski i indijski filmovi rađeni prema njenim knjigama.
Kraljica krimića je bila miljenica mnogih velikih reditelja, ali ona sama nikada nije bila potpuno zadovoljna filmovima koji su snimani po njenim delima. Ekranizacije svojih romana, uz retke izuzetke, smatrala je veoma lošim. Zbog toga je poznati holivudski reditelj Sidni Lumet, koji je predložio spisateljici da snimi film po romanu „Ubistvo u Orijent ekspresu“ (1974), bio odbijen. Projekat je spasio član britanske kraljevske porodice, admiral Luis Mauntbeten, koji je autorku ubedio da poveri ekranizaciju Lumetu. U filmu su igrale sve same holivudske zvezde: Lorin Bekol, Šon Koneri, Entoni Perkins, Vanesa Redgrejv, Albert Fini (u ulozi Poaroa).
I u filmskoj verziji„Ubistva u Orijent ekspresu“Keneta Brane iz 2017. godine igraju neke od najvećih holivudskih zvezda današnjice, kao što su, pored samog Brane u ulozi Poaroa, Mišel Fajfer, Džoni Dep, Vilijem Defo, Džudi Denč, Penelope Kruz. Kenet Brana nastavlja taj trend. U oktobru se očekuje premijera njegove ekranizacije romana „Smrt na Nilu“.
Svesna da nije savršena
Kritičari su Agati Kristi najviše zamerali to što je povremeno ponavljala zaplete u svojim romanima. Često je, kako napominje Nenad Dropulić, koristila zamenu identiteta na osnovu sličnosti, posebno među setrama, ili drugaricama.
„Američki kritičari su uvek bili malo oštriji prema njoj, kao uvoznom artiklu. I ona je sama to ponekad govorila, znala je koje su joj knjige slabije, koje je zaplete već upotrebila, kada je zbrzala kraj, ili nije zaokružila nekog junaka. Bila je svesna da nije savršena“, kaže Nenad Dropulić.
Tatjana Bižić, međutim, napominje da se i ne može očekivati da neko ko je napisao više od sedamdeset romana u svakom od njih ostvari vrhunski domet.
„Da se pozovem na čuvenu Čehovljevu pušku, koja, ako visi u prvom činu, u poslednjem mora i da opali. U najboljim Agatinim delima gotovo da ne postoji nijedan detalj, nijedna reč koja je slučajna, sve se uklapa i ima svoje mesto. Ponegde, gde je propustila da poveže baš sve končiće, ili je možda malo nategla neke situacije, ipak sve na kraju vrlo lepo sklizne, jer je ona veliki majstor. Niko u njenim romanima i ne traži vrhunce književnosti, ali ako nešto opstaje već toliko dugo i zadržava mesto u vrhu svog žanra, smatram da mu ipak treba priznati mesto u književnosti“, zaključuje Tatjana Bižić.