- Kako je nastala ideja za projekat SFINKS i po čemu je on jedinstven?
Ideja o sistemskom pristupu dizajnu elektronskih proizvoda široke potrošnje je nastala na seminaru „Vreme budućnosti“ 1985. godine. Ovakav pristup projektovanju proizvoda koji okružuju čoveka odavno je u fokusu mog odnosa prema predmetno-prostornom okruženju. Smatram da dizajner ne treba da projektuje stvari, već svet. Umesto da se oko čoveka nagomilavaju međusobno nepovezani predmeti, potrebno je da ga okružuju harmonično napravljeni sistemi. Jedan od takvih sistema je SFINKS.
- Koji je princip rada sistema SFINKS? Kako je on napravljen sa tehnološkog gledišta? Koji su njegovi osnovni elementi?
Neću reći „radi“, već trebalo bi da radi, da je sprovedena. Potrebno je naglasiti da je to dizajnerski rad, a ne završen tehnički projekat, spreman za proizvodnju. To je više projekat-san ili projekat-zadatak. Naravno, imali smo u vidu velike promene u elementarnoj bazi i zacrtanom putu njegovog daljeg usavršavanja.
Sistemski faktor koji omogućava funkcionisanje SFINKS-a trebalo bi da bude internet, odnosno to što danas objedinjuje naše televizore, kompjutere, smartfone, noutbuke itd. Na osnovu toga umesto predmeta kao što su televizori, kompjuteri, telefoni i drugo predloženo je da se naprave funkcionalni blokovi: procesori, kontrolne ploče, ekrani i zvučnici. To je drugi, perpendikularni, princip stvaranja, ili kao što je rekao španski pesnik Huan Ramon Himenez: „Ako ti daju papir na linije, piši popreko“. Svi elementi bili su projektovani tako da obrazuju bilo koje kombinacije u zavisnosti od zadataka. Na primer, ravan ekran mogao bi da bude spojen i sa kompjuterom i sa televizorom, isto kao i tastatura ili daljinski upravljač, mogu da imaju i jednu i drugu funkciju, možda i više.
- Kakvu ulogu ima država u realizaciji projekta?
Projekat je napravljen samo u obliku maketa. Prvo, jer u tom periodu nije bilo neophodne elementarne baze. Ona se pojavila mnogo kasnije. Drugo, da je takva baza i postojala, malo je verovatno da bi sovjetska industrija krenula u tako strm zaokret u proizvodnji elektronske tehnike. Jedino za šta je potrebno zahvaliti državi je to da se nije mešala i redovno je plaćala naše fantazije.
Međutim, država se posebno istakla tokom zatvaranja „Saveznog naučno-istraživačkog instituta tehničke estetike“ (VNIITE) 1996. godine, kada su sve makete, crteži, objašnjenja, skice i drugi materijali bili neverovatnom brzinom uništeni. To nije slučaj samo sa projektom SFINKS, već sa svim materijalnim dokazima nasleđa VNIITE. To je bio pravi pogrom.
- Koja su revolucionarna dizajnerska rešenja korišćena u projektu? Odakle ste crpeli energiju za projekat?
Revolucionarno u projektu je bilo to što se on nije sastojao iz odvojenih „rešenja“. Čitav smisao njegove celovitosti bio je da ne bude zamrznut, već dinamičan, ali svaki put harmoničan. Elementarna baza, materijali, tehnologija, proporcije, konture bi beskonečno mogli da se menjaju u okviru date interakcije. U tome vidim rast dizajna budućnosti, gde sve proističe ne iz nagomilavanja elemenata (kao u današnjoj koncepciji gradova i naselja), nego da se elementi rađaju samo kao deo celine.
Ja nisam „crpeo“ inspiraciju, ja sam je obuzdavao. Iskreno, to je bilo nadahnuće iz „suprotnog“ u odnosu na ono što vidim. Mene su toliko nervirale jadne i ružne stvari koje su činile naše okruženje, da je ta razdražljivost postepeno počela da dobija crte stvaranja. I tako je do danas.
- Kojim projektom se posebno ponosite?
Ponosim se time, što u projektu nema delova, iako je konačan cilj da se napravi celina koja se ne menja čak ni u radikalnim promenama, jer je ona osnovno svojstvo projekta, nadam se kao i kod drugih mojih projekata: dizajn program „Elektromera“, dizajn program „BAMZ“ (oprema za magnetno snimanje u domaćinstvu), dizajn program gradske opreme „Digomi“ itd.
- Projekat je ostavio značajan trag. Mnoge tehnologije koje su bile predložene u okviru projekta SFINKS ponovo su se pojavile i posle mnogo godina. Koliko je bila realna realizacija projekta u SSSR-u u to vreme?
Meni nije žao što projekat nije realizovan. On i nije mogao da se realizuje u to vreme, ne iz tehnoloških, već kulturoloških razloga. Ne smatram, da taj projekat ili njemu slični, mogu da budu napravljeni u naše vreme. Nikoga nije brinuo i ne brine haos i besmislica sadašnjeg životnog okruženja, kuća i gradova.
- Šta je zasmetalo finalnoj realizaciji projekta? Da li su bili pokušaji da se projekat revitalizuje u narednim godinama?
Treba istaći da su neki projekti u ovom ili onom obliku, nezavisno od toga da li su pozajmljeni iz projekta ili su napravljeni van njega, bili realizovani. U principu, nije bilo i nema zahteva za projektom. Mi smo još uvek divlji. Ali ne brinem, već radim na još fantastičnijim projektima podizanja stambenih i javnih zgrada na nivo „iznad šuma“, odnosno na nivo ispod koga bi se čuvale šume koje nam daju kiseonik i život. Sada se šume uništavaju brzinom od 27 fudbalskih polja u minuti. Uskoro nećemo moći da dišemo.
Pročitajte još:
- Budućnost je već počela: Kako „pametne“ tehnologije menjaju život stanovnika Rusije
- U Moskvi uskoro počinje gradnja „futurističkog“ hrama
- Ruska tehnologija budućnosti: Toplota ljudskog tela se pretvara u električnu energiju