Simeon Zorić je jedan od najneobočnijih ljudi, koji su služili pri dvoru Katarine II. On je bio plemić, koji je voleo avanture, bogatstvo mu nije bilo najvažnije, iako je živeo u izobilju zahvaljujući svojoj pokroviteljici - Katarini Velikoj.
Imao je dve sasvim suprotne osobine u karakteru, Katarina ga je nazivala „dobrim čovekom, koji čini loša dela“.
Hrabar Srbin – Simeon Zorić
Početkom 18. veka veliki broj Srba se doselio u Rusiju, tada su nastale mnoge porodice sa srpskim prezimenima. Po nacionalnosti oni su bili Srbi, po ubeđenjima su podržavali težnje Ruske imperije i bili joj lojalni. I Simeon Zorić je bio tog porekla. Rodio se 1745. godine, a posle smrti roditelja o njemu se starao ujak major Zorić, čije prezime i nosi. Tokom 1754. godine Simeon se obučavao u kadetskom korpusu u Sankt Peterburgu.
Tokom Pruskog rata je bio zarobljen, a odmah nakon puštanja na slobodu dobija čin poručnika. Vojnici su ga okarakterisali kao hrabrog i plemenitog čoveka, koji se nikada u borbi nije predao. Treba napomenuti da je tada imao samo 16 godina.
Snalažljiv vojskovođa
Mladi poručnik je i tokom Turskog rata pokazao svoje komandantske sposobnosti i proglašen za majora. Važio je za hrabrog i snalažljivog ratnika. Tokom borbi sa Turcima 1770. godine, shvatio je da polako gube snagu i prema rečima očevica Šeglovskog, Simeon je uzviknuo: „Ja sam kapetan-paša“. Turci su shvatili da je on „general“. Bez obzira što to nije bila istina, ovakva obmana je spasila njihove živote. Turski sultan je čak i nagovarao Zorića da pređe na njihovu stranu, ali nije pristao.
Zorić i Katarina II
Prelomni trenutak u životu Zorića je bilo leto 1775. godine. Potemkin je tražio novog ađutanta i Zorić je bio pravi kandidat za tu poziciju. Katarina je čula o njegovim podvizima, a njegov privlačan izgled joj je godio. Odnosi Grigorija Potemkina i Katarine su se ohladili. Sa pojavom Zorića pored carice, inostrane diplomate počinju da ga komentarišu kao „moćnog favorita“, koji će odigrati važnu ulogu u istoriji Rusije.
I Potemkin i Katarina su cenili Zorića, što nije pokušavao da stekne vlast. Imao je dovoljno slave i bogatstva, koje su mu davali pokrovitelji – više mu nije trebalo. Voleo je ribolov i društvo lepih žena, nije voleo intrige, spletke, iako je voleo avanture. Kažu da je voleo Katarinu Veliku, ali joj nije davao savete i nije pokušavao da bude na čelu države. Njegov najveći nedostatak je bila ljubav prema kocki.
Katarina ga je stalno čekala, sate je provodio kockajući se, a ona je često plaćala njegove dugove. Najverovatnije je to bio razlog što se rastala od Zorića, ali je i Potemkin u tome pomogao pošto mu je bio suparnik. Bez obzira što više nije živeo na dvoru, Zorić je imao naklonost Katarine, koja mu je dala veliku sumu novca.
Posle njene smrti, Pavle I (sin Katarine Velike) je vratio Zorića u vojnu službu, ala je on uskoro prokockao sav novac. Morao je da napusti vojnu službu, otišao je u Šklov, gde je osnovao školu koja je ubrzo izgorela u požaru. Simeon Zorić je umro 1799. godine.
Simeon Zorić je bio talentovan i hrabar vojskovođa, ali nije mogao da se izbori sa svojim porokom. Ipak, živeo je kako je želeo, uspevao je da se izbori sa raznim situacijama tokom ratova i da iz većine izađe kao pobednik.