Nekada je za Mirjanu Karanović prvi odlazak u bioskop bio doživljaj poput putovanja u svemir, a danas, ona je diva bioskopskog platna. Nagrada „Aleksandar Lifka“ koja je legendarnoj glumici dodeljena na Festivalu evropskog filma Palić potvrđuje da je za scenskog umetnika važno da traje.
Iako je pre četrdeset godina sigurnim korakom stupila je na scenu, ona nam otrkiva da se iza njene snažne pojave i dalje krije nesigurnost. Umetnikov zadatak je da sumnja, a svoj rad doživljava kao smenu tame i svetlosti, uspeha i poraza, samouverenosti i nesigurnosti.
„To je ta klacklalica koja je neophodna. Kad sam bila mlađa mislila sam da u jednom trenutku u životu postigneš tu ravnotežu, ali to se nikad ne dešava. Ono što sada znam je da će to proći. Moja sigurnost je nešto što sam osvojila, ali moja sigurnost se uvek hrani određenom vrstom nesigurnosti“, kaže ona.
U svojim uzorima tražila je žestinu u ekspresiji, u svojim likovima deo sebe. Priznaje da je ipak život junaka na sceni drugačiji od njenog privatnog, u osobinama, u postupcima, u odlukama.
„Da bih izgradila određeni lik, koristim svoj život, crpim iz sebe”, objašnjava Karanovićeva. „To ne znači da su moje junakinje iste kao ja. Naprotiv. Nikad ne bih radila stvari koji one rade, niti bih to mogla, ali imam duboko saosećanje za njih. To je osobina glumaca koja nam pomaže da stvorimo svet iz kojeg naši junaci izlaze.”