To je za Sputnjik izjavio sekretar Udruženja za biljnu proizvodnju u Privrednoj komori Srbije (PKS) Aleksandar Bogunović.
Rukovodilac Kancelarije PKS u Dubaiju Marko Selaković najavio je ovih dana mogućnost većeg izvoza poljoprivrednih proizvoda, posebno šljive, na tržište Ujedinjenih Arapskih Emirata. Do sada je zastupljenost srpskih prehrambenih proizvoda bila skromna. Zahvaljujući predstavljanju na najvećem svetskom sajmu hrane, pića i ugostiteljstva „Gulfud“ u Dubaiju, pre dve godine, sklopljeni su poslovi vredni dva miliona evra i do sada smo tamo plasirali jabuke i smrznuto jagodičasto i bobičasto veće.
Može li srpska šljiva na tržište Dubaija
Selaković kaže da su distributeri i trgovinski lanci bili zadovoljni dosadašnjim kvalitetom srpskog voća i da bi prohodnost mogla da ima sveža i sušena šljiva, ali...
Tržište UAE 80 odsto prehrambenih proizvoda uvozi, a visok standard stanovništva podrazumeva visok kvalitet proizvoda iz celog sveta koji su dostupni tamošnjim potrošačima.
To što je, uprkos vremenskim neprilikama, ovogodišnji rod šljive sasvim solidan, po oceni Bogunovića, daleko je od dovoljnog da bi se tradicionalni srpski proizvod našao na tržištu Bliskog istoka.
Ako želimo da osvojimo tržište koje ne trpi kompromise u pogledu kvaliteta, dizajna pakovanja, rokova, količina, prvo moramo da brendiramo srpske šljive, napominje Selaković.
Na to ukazuje i Bogunović.
„Dubai je tržište sa veoma visokim zahtevima u smislu i kvaliteta i to je jako tržište na koje izlazi dosta onih koji pokušavaju da se na njemu pozicioniraju. Svakako, ako se sve kako treba odradi i upakuje po dobroj ceni i izreklamira dobro, to može da prođe. Nismo do sada imali uspeha na tom tržištu što se tiče šljive, pa generalno ni kod drugih proizvoda. Obično postoji veliko interesovanje, a na kraju ostane pitanje koliko će se realizovati“, kaže on za Sputnjik.
I do sada je posle naših učešća na „Gulfudu“ bilo puno upita za različite proizvode i na kraju se na tome i završavalo, retko je dolazilo do finalizacije i do sklapanja posla, napominje naš sagovornik.
Zašto je prosečan prinos slab
Prema analizi koju je uradila PKS, proizvodnja šljive u Srbiji se u poslednjih 10 godina kreće na prosečnom nivou od oko 450.000 tona godišnje, a oscilacije u najvećoj meri zavise od agrometeoroloških uslova. Uzlazni trend ipak postoji i prošle godine je proizvedeno nepunih 560.000 tona i prvi put je prebačena količina od pola miliona tona.
Šljiva se, kaže, Bogunović, gaji na blizu 72.000 hektara.
„Mi u stvari imamo najveće površine pod šljivom — 71.000 hektara, čak su i porasle ove godine u odnosu na prethodnu godinu. Ali nama je problem što trećinu šljive otprilike čini požegača koja je fantastična, ima sjajne karakteristike kada je u pitanju odnos šećera i suve materije i super je za preradu i za destilaciju, ali ima problem sa bolestima“, navodi stručnjak za voće u PKS.
Šarka je bolest koja je napada i zbog nje su, kako kaže, problematični prinosi, a manji prinos znači veću cenu i slabiju konkurentnost na tržištu.
„Ova godina je bila loša kada su vremenske prilike u pitanju. Grad je negde uništio šljivu, a bilo je i dosta kiše, velika je bila vlaga, pa onda mora više da se prska da bi se sprečile bolesti, a to je opet pitanje ko je koliko tih prskanja odradio i koliko je to koštalo. To je s jedne strane umanjilo rod, a sa druge povećalo cenu“, objašnjava Bogunović.
Prinosi u Srbiji su, generalno, znatno niži nego u drugim zemljama koje spadaju u najveće proizvođače, a to su Kina, SAD, Francuska, Čile i Argentina. Dok se prosečan prinos u Srbiji kreće oko 7,7 tona po hektaru, u zemljama koje imaju savremene intenzivne zasade on dostiže i do 14 tona.
Naš problem je, kako napominje, nestandardizovana i usitnjena pojedinačna proizvodnja šljiva u kojoj i dalje dominiraju stare autohtone sorte koje se koriste za preradu u rakiju. Čak 75 odsto roda šljive u Srbiji i završi u rakijskom kazanu.
Nekad smo izvozili u Ameriku...
Stenlejka i požegača su naše glavne sorte, podseća Bogunović, ističući da one nisu sorte svetskog tipa.
Nemogućnost da ponudi veće količine unificiranog kvaliteta razlog je što je učešće Srbije u svetskom izvozu izuzetno nisko. U 19. veku šljiva je bila naš prvi izvozni proizvod i to najviše na tržište SAD, gde smo prodavali 30.000 tona suve šljive godišnje, osam puta više nego što je danas ukupno izvezemo. Sada je pak Amerika sa 34 odsto svetskog izvoza šljive najveći izvoznik. Iza nje su Čile sa 21 odsto i Francuska sa 18 odsto, dok izvoz srpske šljive čini tek jedan odsto svetskog.
Vrednost prošlogodišnjeg izvoza naše sveže šljive bio je 7,5 miliona evra, 400.000 evra više nego u prethodnoj godini. Od ukupnih 20.000 tona sveže šljive koja je otišla u izvoz, najviše je stiglo na rusko tržište. Za 500.000 evra bio je veći i izvoz suve šljive, koji je bio vredan 6,7 miliona evra. Izvezeno je ukupno 3.600 tona, a plasirali smo je na tržište EU, Amerike i Japana.
„Što se tiče ovogodišnjeg izvoza, on još nije krenuo. Najviše šljive uvek završi u rakiji, deo ide na sušenje, pa tek onda krene u izvoz i to ćemo tek da vidimo, gde će, šta će. Mi se opet nadamo u Rusiju, pošto tamo najviše završava“, kaže sekretar Udruženja za voće i povrće u PKS.
Problem je i u tome što su najvažniji svetski proizvođači i izvoznici šljive organizovani u snažna industrijska udruženja, dok se time u Srbiji i dalje na ekstenzivan način bave individualna gazdinstva.
Bogunović zato smatra da dosta toga treba da se promeni u pristupu proizvodnji, a potom i u plasmanu, marketingu, da bi srpska šljiva mogla da bude takmac i na zahtevnim tržištima kakvo je ono u Emiratima.