Život i umetnost našeg čuvenog slikara Miloša Šobajića vodili su od Papuka gde je rođen, preko Beograda, Pariza, pa do Kine i Rusije čiji je počasni građanin. O delu Šobajića napisano je pet monografija, a on sam je 2018. godine objavio knjigu „Slikaj i ćuti“.
Sa svojom suprugom voli da obilazi Srbiju i manastire, a prema Kosovu i Metohiji gaji posebnu emociju:
„Kosovo je naša lepota i naša duša. Hteli bismo ponovo da se venčamo u Dečanima. To je meni toliko priraslo srcu, kao i moji Šobajići i Crna Gora, i Srbija i Beograd, to je sve nerazdvojno. Tako da sam iznenađen da se danas uopšte razgovara sa okupatorom šta da se radi, da li da priznamo, da li da podelimo. To je meni nepojmljivo. Nikakvo davanje Kosova okupatoru ne dolazi u obzir i uopšte razgovor sa okupatorom je, ja mislim, po Ustavu zabranjen, ja sam tako učio u školi. Siguran sam da će Kosovo ostati srpsko.“
Šobajić se oseća kao sedamnaestogodišnjak, iako je otkrio da je u svakom društvu najstariji. To nekada nije bio slučaj, nego je gledao na društvo kao u neke stare, ozbiljne ljude. Sada je, kako kaže, on taj stariji koga bi trebalo da slušaju ako su pristojni.
Od očeve familije je nasledio umetnički gen, a od majke gen druženja i slobodoumlja. Majka Mirjana govori da je Miloš otkad se rodio bio živahno dete, a da je čim mu je olovka došla u ruke, počeo da crta i da je njegov otac bio presudan da se on posveti slikarstvu i upiše Akademiju. Energija koju ima je prava vulkanska energija i to se oseća i na slikama, i u životu.
„Ja bih voleo da je imam daleko više i stalno mislim da nemam dovoljno ni talenta ni energije, da mi treba mnogo više doza da bih radio to što želim. Ja ne osećam da sam energetičan čovek, ali osećam da imam veliku žeđ za radom, da radim kao da imam 20 godina i da mi se čini da sam sada mnogo jači nego što sam bio tada. Manje sam lenj sigurno. U stvari, ja se borim protiv svoje lenjosti i često na silu odlazim da radim. U ateljeu mogu da budem danima, a da ne radim ništa, samo da gledam. I gledanje je stvaranje, ali mi je cilj da dođem do tog momenta da se spojim sa Svevišnjim i kada mi on kaže, ’sad si u formi‘, onda da radim. Jer stvarno mi se desi da tri, četiri sata ne osetim da je prošlo vreme radeći i tada su najbolji rezultati tog mog rada“, kaže Šobajić.