Leto ljubavi došlo je i prošlo, a muzička scena ulazila je u novu fazu života. Festival na ostrvu Vajt 1970. godine bio je poslednji veliki događaj. Pedeset godina kasnije sećamo se njegove A strane, strane muzike, mira i slobode i otkrivamo tamnu B stranu, na kojoj je nad rokenrolom pobedu odneo novac.
A strana
Na njemu su nastupala mnoga velika imena svetske rokenrol i džez scene, o njemu se pričalo, o njemu se pevalo. Za festival na ostrvu Vajt 1970. bila je istorijska i kultna godina — to je bio treći put da je festival održan i poslednji put u takvom sastavu.
Sa prvobitna tri dana, produžen je na pet. Na kraju, festival je trajao šest dana, ponavljajući simboliku Vudstoka — kao što se Vudstok završio u ponedeljak ujutru, tako se festival na ostrvu Vajt završio u ponedeljak u zoru. Od srede do ponedeljka u zoru, naš sagovornik imao je prilike da vidi mnoge graditelje sveta, vršnjake i različite ljude sa kojima je živeo kao jedno.
„Kad nemate da jedete, neko vam pruži iz svog ruksaka, ako nemate da pijete i to vam pruži, ako nemate pare, ni to nije problem, uvek neko u okolini ima pare. I steknete neke prijatelje koje nikad niste sanjali da ćete sresti“, govori Petar Peca Popović.
Organizatori su privukli 600.000 obožavalaca i neke od najvećih folk, rok i džez umetnika tog doba. Među njima su bili Dorsi, Džoni Mičel, Džimi Hendriks, grupa Hu, Majls Dejvis, Leonard Koen i mnogi drugi. Ni udaljenost od engleske prestonice, ni transport brodićem nisu sprečili mlade ljude iz celog sveta da uživaju u atmosferi koja je pružala mnogo više od muzike. Prvih dana činilo se da je festival bacio uspeh Vudstoka u senku.
„Tu su ljudi različitih jezika, različitih obrazovanja, a svi okupljeni oko nečega lepog. Mi živimo u svetu u kome se ljudi sve ređe okupljaju oko lepog. Ljudi se sada zbližavaju oko drugih emocija, ali ja sam srećan što sam pripadao tom vremenu. To vreme je poraženo, to je jasno, svi smo mi danas smešni i to je jasno. Ali taj osećaj pripadnosti, osećaj zajedništva koji sam poneo sa muzičkih festivala, ne zaboravlja se“, kaže naš sagovornik.
Domaćin festivala i jedan od osnivača Riki Far, poput katoličke tradicije na Trgu svetog Petra u Vatikanu, na ostrvu Vajt uzvikivao je imena država, od Sovjetskog Saveza, Čehoslovačke, Mađarske i Francuske, do Jugoslavije.
„Kada bi na početku pitao koliko ima ljudi iz Sovjetskog Saveza, uvek bi neko počeo da skače. Tako je došao do Jugoslavije. Ja sam bio u društvu dva Škotlanđanina. Mi smo skočili i odjedanput su počeli da nam se javljaju ljudi iz Jugoslavije. I tako smo napravili krug ljudi iz Jugoslavije, među kojima je bila Mirjana Marinšek Nikolić, umetnica i književnica. Ipak, najdraže prijateljstvo mi je sa čovekom koga sam posle mnogo godina video kako u Beogradu vozi taksi. On naše doživljaje nikome ne priča, jer mu ne bi verovali“, priča Peca Popović.
B strana
Za oskudne tri britanske funte po ulaznici, 600.000 mladih prispelo je do zapadne strane Ostrva za šestodnevnu svetkovinu slobodne ljubavi i antipotrošačkih vrednosti, ni ne shvatajući da su te vrednosti isparile i ustupile mesto muzičkom biznisu.
Popović smatra da je od Vudstoka preko festivala Altamont do ostrva Vajt pređen veliki civilizacijski put — ušao je novac. „Prethodnih godina mogli ste da sedite u Hajd parku i svakog vikenda besplatno gledate koncert. Bendovi su svirali po klubovima, ulaz je jeftin i oni od toga nisu mogli da zarade novac. Odjednom su honorari muzičara počeli da skaču, kao i uslovi rada. Na Vudstoku je Dženis Džoplin tri dana spavala ispod bine, a ovde su već počeli hoteli. Hipi generacija koja je verovala da je sve pravedno i čestito, shvatila je da je novac ušao u rokenrol i da sad moraju da plaćaju kartu.“
Hendriks za siromašne
Vreme ljubavi, mira i muzike — mantra sa kojom su se mladi tih godina budili, utihnula je. Sada već razjareni zbog cene karata, neki od njih formirali su protestni kamp oko ograde, na kojoj je jednog jutra osvanuo grafit „Hendriks za siromašne“.
„Takvih ljudi anarhista, uglavnom iz Francuske i Holandije, bilo je 10 do 12 hiljada na brdu iznad. Oni su pravili probleme spolja, ali gadno je iznutra, jer kad gađaju, nemate gde da pobegnete. Onda im mi odgovorimo, pa se malo smire“, priseća se Peca Popović.
Početak kraja
Vudstok je otvorio Riči Hejvens. Hejvens je zatvorio festival na ostrvu Vajt. Hendriks je svirao američku himnu na kraju Vudstoka, a svoj nastup na ostrvu Vajt započeo je sa pesmom „God save the queen“.
„Posle Hendriksa u tri ujutru sme da izađe samo Džoan Baez. Izađe i otpeva ’Let it be‘ i odjednom celo ostrvo gori — svi su upalili upaljače i šibice i vidite more u tami s jedne strane, a s druge more svetla. Njen glas božanstven i svi kao u velikoj crkvi ćute i slušaju“, seća se Peca Popović.
Na pitanje koliko košta saznanje da prisustvuje istorijskim muzičkim nastupima, za neke izvođače prvim, za neke poslednjim, naš sagovornik odgovara:
„Emerson, Lejk i Palmer (ELP) su se tek oformili i nekoliko dana pre festivala imali jedan mali nastup da vide kako to funkcioniše. Međutim, na dan njihovog nastupa ispao je skandal —
organizatori nisu znali kako da rasporede tri velika izvođača, Dorse, ELP i grupu Hu. Pitanje je ko će svirati po danu, a ko će nastupati kasno noću? Džim Morison i Rodžer Daltrej su se dogovorili —
ko više popije i ostane na nogama, on bira. Rodžer je odustao, pa je Džim Morison napravio satnicu. Ispalo je za Hu odlično, jer su odsvirali ceo album ’Tomi‘ na nastupu koji je trajao četiri sata. To je za Dorse bio poslednji nastup u Evropi, posle kojeg su imali još samo dva nastupa u Americi. To je bio i prvi nastup Leonarda Koena u Evropi, što je veliki događaj.“
Kad gubitnici pobede
Od kultnih nastupa na festivalu, naš sagovornik pamti i grupu Femili i njihovo izvođenje pesme „The Weaver’s Answer“, kao i nastup grupe Dors.
„I da živim još jedan dan ili milion godina, nikad neću zaboraviti ’The End‘. Slušati Dorse uživo, to je nešto što se teško može objasniti. Pomešan Homer, Šekspir i Morison. Vi vidite da tu ima epa, ima drame, i ima umetnosti. I da ima stvaranja, jer nikad niste znali koja pesma će u koju izaći. Pamtim i nastup Majlsa Dejvisa u komadu. U jednom momentu on je okrenuo trubu ka nama i pokupio je zrak sunca koje se dizalo s mora i prebacio po publici. Uh, divno je što to mogu da pamtim.“
Rokenrol, univerzalni jezik
Iznad novca, iznad festivala, iznad organizatora, izdavačkih kuća, hejtera i dalje je ipak bila muzika. Kao i vreme koje je dozvolilo umetnicima da se izrazi i publici da uživa. Tako Peca Popović pamti nastup benda Džetro tal, koji doživljava kao mešavinu rokenrola i klasike.
„Njihov nastup pripada svetu na koji niste spremni — niste spremni da se oduševite nečim što je klasična muzika. Shvatite da ste iznad ukusa — da je ta publika prepoznala majstorstvo“, objašnjava Popović. „Ne možete da verujete da klinci iz Harlema, crnački hor, peva crkvene pesme i vi ste oduševljeni. Jer vi ne pripadate toj kulturi, ne pripadate gospelu, ali pripadate sevdahu ili tužbalicama. To što prepoznate je iznad jezika i iznad obrazovanja — to nam ni škola, ni fakultet, ni crkva, ni roditeljski dom nisu pružili.“
Posle skupa na ostrvu Vajt, u Britaniji je stupio na snagu zakon koji ograničava broj publike na jednom mestu. Ipak, festival je 2002. godine obnovljen. Ove godine, povodom pedesetogodišnjeg jubileja, trebalo je da, pored aktuelnih mlađih izvođača, nastupe i neki od živih autora iz epohe šezdesetih i sedamdesetih. Međutim, usled pandemije virusa korona, nastupi su otkazani, zbog čega festival na ostrvu Vajt i dalje nosi titulu poslednjeg velikog događaja, na kome su nastupili Majls Dejvis, Melani, Dors, Džimi Hendriks — plejada muzičara koji su rekli zbogom vremenu ljubavi, rokenrola i slobode.
Ceo razgovor pogledajte na snimku: