Najaktivniji je Filaret Denisenko, „otac raskola“ koji se posvađao sa svima u svojoj domovini. Međutim, njegova sudbina, kao i konkurenata u Pravoslavnoj crkvi Ukrajine (PCU), u velikoj meri zavisi od običnih Amerikanaca.
„Šta mogu da urade SAD? Da pruže zaštitu od napada koje može da izvede ruska crkva“, govorio je Filaret Denisenko pre dve godine.
Tada je mislio na carigradskog patrijarha Vartolomeja, koji je u jesen 2018. godine odobrio spajanje dve raskolničke grupe: Ukrajinske autokefalne pravoslavne crkve, formirane još 1920-ih godina, i Kijevskog patrijarhata, koji je Denisenko osnovao početkom 1990-ih. Nekoliko meseci kasnije Fanar je, zaobilazeći kanone, legalizovao strukture koje su se ujedinile u Pomesnu crkvu Ukrajine.
Tada su se raskolnici na svaki mogući način zahvaljivali svom istanbulskom „duhovnom ocu“. Danas se trude da ga ne pominju uzalud. Jer tomos (akt o autokefalnosti crkve) je stvorio je samo još jedan u nizu raskola.
Filaret nije došao na čelo nove strukture. Ostao je kratkih rukava zbog svog mladog štićenika Epifanija Dumenka. On je oduzeo bivšem šefu Kijevskog patrijarhata većinu od šest hiljada parohija i crkvenu kasu.
Nakon toga je započeta borba koja traje i dan danas: Filaret pokušava da natera državu da registruje Kijevski patrijarhat koji je on ukinuo, a istovremeno odmrzava bankovne račune organizacije. PCU pokušava da zadrži sveštenike i vernike, čija se očekivanja, blago rečeno, nisu ostvarila.
Oslanjanje na dijasporu
Činilo se da će Denisenko ostati bez svega, ali on još uvek nije izgubio uticaj u Ukrajini i inostranstvu. Početkom godine formirao je eparhiju koja objedinjuje oko dve desetine stranih parohija. I najavio je posetu Sjedinjenim Državama, koja je, međutim, otkazana zbog pandemije virusa korona.
Ukrajinska dijaspora je jedna od najvećih u svetu, a najprisutnija je u SAD i Kanadi: oko tri miliona ljudi. Neki od njih su bili i na važnim državnim funkcijama. Ukrajinka Hristja Friland je bila ministarka finansija Kanade, a zatim je došla na čelo Ministarstva spoljnih poslova.
A američka državljanka Natalija Jaresko radila je u američkim državnim organima a onda dve godine provela na mestu ministra finansija Ukrajine, odakle je 2016. otišla uz skandal. Nakon toga je poslata da nadgleda finansijski sistem Portorika.
„Upravo preko nje Denisenko pokušava da dođe do uticajnih ljudi u Kongresu i Beloj kući“, objašnjava izvor agencije RIA Novosti.
Na primer, ona mu je pomogla u poseti Sjedinjenim Državama 2018. godine kada se sreo sa potpredsednikom Džoom Bajdenom i javno zamolio za „pomoć u stvaranju pomesne nezavisne autokefalne crkve“.
Molba je ispunjena: kada je 6. januara 2019. godine PCU dobila željeni tomos, jedini strani političar koji je zvanično čestitao Ukrajini na ovom događaju bio je državni sekretar Majk Pompeo. I tokom svoje poslednje posete Kijevu, od svih verskih vođa, on se sastao samo sa rukovodstvom PCU.
Sada se Filaret ponovo nada na pomoć preko okeana: u zvaničnom obraćanju predsedniku Donaldu Trampu rekao je da verujući Ukrajinci „preživljavaju spletke zlih sila“, a da ukrajinske vlasti ne odobravaju obnavljanje Kijevskog patrijarhata. A to je „kršenje prava na versku slobodu“ za koje se, navodi Filaret u svom pismu, bori američki predsednik.
Filaret traži saveznike u Beloj kući
Iskusni političar Denisenko je iskoristio trenutak: Tramp je u junu zvanično uvrstio promociju verskih sloboda u svetu u prioritete spoljne politike SAD. „Filaret je zato odlučio da pronađe saveznike u Stejt departmentu i Beloj kući. Međutim, oni takođe trenutno ne podržavaju PCU“, navodirekao je izvor.
Ali Filaret nema sreće i rizikuje da izgubi prekookeanske saveznike. Stvar je u tome da su svi oni zauzeti predsedničkom trkom. A sudeći prema anketama, kandidat republikanaca Tramp zaostaje za demokratom Džoom Bajdenom. Ovaj drugi, pak, aktivno je podržavao bivšeg predsednika Petra Porošenka, tvorca PCU, koji još uvek finansijski pomaže „svom detetu“. Istanbulski kuratori „nezavisne crkve“ samog Bajdena doživljavaju kao predsednika: šef Američke arhiepiskopije (kao deo Carigradskog patrijarhata) Elpidofor, najverovatniji naslednik Vartolomeja, nedavno je pozvao svoju pastvu da glasa za kandidata demokrata.
„Demokrate su aktivno podržavale Porošenkovu težnju za „crkvenom nezavisnošću od Moskve“. Takođe, oni aktivno vrše pritisak na vođe lokalnih pravoslavnih crkava da priznaju PCU“, objašnjava sagovornik RIA Novosti.
Kanonska crkva jača
I u PCU, i u Kijevskom patrijarhatu situacija je očajna: uprkos obećanjima da će postati „glavna verska snaga Ukrajine“, oni brzo gube svoje pristalice, za razliku od kanonske Ukrajinske pravoslavne crkve, koja je od 2014. godine, kada su započeti progoni, jača za 400 sveštenika i skoro 600 monaha i monahinja.
Dakle, želja raskolnika koji se međusobno bore za simpatije Amerikanaca je razumljiva. Iz očaja se okreću ka „poslednjoj instanci“.
„Sam ukrajinski raskol je u stvari pokušaj da se Crkva nacionalizuje, pa se, u slučaju unutrašnjih sukoba, verske vođe okreću sekularnim vlastima. Filaret Denisenko je to počeo još 1990-ih. Upravo zahvaljujući odluci sekularnog Kijeva, tada je stvorio svoju organizaciju“, ističe u razgovoru za RIA Novosti ukrajinski politikolog Rostislav Iščenko.
Istovremeno, vođe raskola su usvojile navike sekularnih političara Ukrajine. Oni, prema rečima Iščenka, smatraju Vašington „svojim šefom“ i na sve se žale upravo njemu. Ali veliko je pitanje da li će ukrajinske raskolnike čuti u inostranstvu. Kao i to da li će novi stanar Bele kuće, ma ko bio, hteti da ih iskoristi kao adut u spoljnoj politici.