Povodom 90. godišnjice rođenja Borislava Pekića, izdavačka kuća „Laguna“ objavila je zbirku priča inspirisanih velikim piscem — „Pre vremena čuda“, u kojoj je objavljeno 16 priča „vrsnih domaćih autora, različitih senzibiliteta i književnog izraza, inspirisanih Pekićevim životom i književnim delom“.
„Godina ’Besnila‘ koju je pojeo virus“
Priređivač zbirke Vule Žurić kaže za Sputnjikovu „Orbitu kulture“ da je sa velikim zadovoljstvom priredio „Pre vremena čuda“ u „godini korone“, odnosno u „godini koju je pojeo virus“ i dodaje da se ideja za knjigu pojavila pre izbijanja pandemije.
„Međutim, ubrzo je kovid 19 prekrio sve, kao ruzmarin i šaš i ja sam se uplašio da će većina autora da se ’uhvati‘ za ’Besnilo‘. Međutim, ispostavilo se da su ovi pisci, različiti po svojim poetskim stremljenima, starosnoj dobi i žanrovskim opredeljenjima, napisali 16 različitih priča, mada ih ima nekoliko koje se direktno pozivaju na ’Besnilo‘“, kaže Žurić.
Antihumanistička tradicija Zapada
Za pisca Slobodana Vladušića prva asocijacija na Pekića tokom ove godine nažalost je povezanost između „Besnila“ i virusa korona, što se dobro videlo u knjižarama i na top listama. Međutim, to je samo jedna vrsta površinske veze kad je reč o Pekićevoj današnjoj aktuelnosti.
„Mislim da je on značajniji iz jednog drugog razloga, a to je zato što je Pekić u intelektualnim istraživanjima zapravo došao do zaključka da pretnje humanizmu nisu samo totalitarni projekti 20. veka, nego jedna vrsta celokupne filozofske tradicije Zapada, što se dobro vidi u romanu ’Kako upokojiti vampira‘“, kaže Vladušić.
Mi se danas na neki način dodirujemo sa vremenom koje je Pekić predvideo u svom opusu, a to je „vreme u kojem vidimo kako se jedna humanistička paradigma Zapada polako pretvara u antihumanističku, a da se na prvi pogled ništa zapravo ne menja“, smatra Vladušić.
„Odbrana i poslednji dani“ — pop figura i nadideološki „prijatelj u prošlosti“
Zbirka priča „Pre vremena čuda“ sugeriše i da je Pekić na neki način i pop figura koja na taj način ostaje u horizontu čitalaca, ali i onih koji Pekića smatraju svojim „prijateljem u prošlosti“, odnosno sagovornikom sa kojim pokušavaju u zamišljenim intelektualnim razgovorima da objasne sebi u kakvom vremenu žive, dodaje Vladušić.
Igor Marojević, koji je zbirku nazvao „neideološkim zbornikom priča koje je svojim radom inspirisao Borislav Pekić“, kaže da je jedan od glavnih problema naše književnosti u njenom olakom ideološkom svrstavanju.
„Bitno je, posebno kad govorimo o Pekiću, imati nadideološki pristup. Ako smo čitali Pekićeve političke ili ideološke spise, vidimo da je on bio veoma nejednosmeran i osetljiv po tim pitanjima i zato je dobro što su se u zbirci našli sa jedne strane Filip David, a sa druge Slobodan Vladušić. Čini mi se da je ovo jedna od boljih ovakvih hrestomatija“, kaže Marojević.
„Godine koje su pojeli skakavci“ — godine teške robije kao dan u zatvoru Mirka Kovača
Na pitanje zašto se na vrhove top lista vratilo „Besnilo“, a ne drugo njegovo, danas takođe aktuelno delo — „Godine koje su pojeli skakavci“, Vladušić odgovara da je veza između karantina i Pekićevog boravka u zatvorima verovatno malo kome pala na pamet.
„Treba biti iskren i reći da je ’Besnilo‘ žanrovski roman koji se lako čita. To ne znači da je plitak, već da je komunikativan i da može biti popularniji ili interesantniji za znatno širu čitalačku publiku nego što su to ’Godine koje su pojeli skakavci‘, mega esej u tri toma“, kaže Vladušić.
Žurić ističe da je samo jedna priča u zbirci posvećena „logorskoj literaturi“ i dodaje da ne bi olako pravio paralelu između karantina i Pekićevih zatvorskih iskustava, jer smo mi proveli „tri meseca u svili i kadifi, gde je glavna muka bila koju seriju gledati, da li čitati neku knjigu ili ne ugojiti se“.
„Pekić je u te tri knjige opisao strašna iskustva čoveka koji je ’početkom novog mira‘ posle 1945. iskusio drugo lice ’socijalizma sa ljudskim likom‘. Sećam se da se u isto vreme pojavilo i jugoslovensko izdanje Solženjicinovog ’Arhipelaga gulaga‘, a sa druge strane, sam Pekić u predgovoru navodi iskustvo svog kolege, jugoslovenskog pisca Mirka Kovača, koji je proveo samo jednu noć u zatvoru i pričao Pekiću danima o toj jednoj noći. A Pekić je ćutao, iako je proveo osam godina na teškoj robiji“, kaže Žurić.
„Kako upokojiti vampira“ — strašni nemački policajci
Pisci u zbirci referišu na mnoge Pekićeve romane, ističe priređivač i dodaje da je interesantno na koji način je Igor Marojević povezao Pekićev roman „Kako upokojiti vampira“ sa „svojim aerodromskim iskustvima i susretom sa strašnim nemačkim policajcima, kako bi to rekao Bora Đorđević u svojoj pesmi ’Žika Živac‘“.
Marojević kaže da je u priči „Opšta mesta u vanrednom stanju“ dao omaž romanu „Kako upokojiti vampira“, zato što je u njemu razvijen proces dedukcije kao glavni u nekom saznajnom smislu, a koga je mogao da primeni na epizodu iz života koja mu se, stvarno, desila. Radnju je smestio na aerodrom, što je i neki omaž i „Besnilu“.
„Zlatno runo“ — rudnik našeg istorijskog iskustva
Vladušićeva priča „Pekić i Lohman“ inspirisana je „Besnilom“, romanom kojim se bavio mnogo pre nego što se pojavila današnja veza sa pandemijom korone. „Besnilo“ je za njega jedan od intelektualno atraktivnijih romana s kojim živi već nekoliko godina.
Napisao je tri — četiri teksta o „Besnilu“ i predaje ga studentima srpske i komparativne književnosti na novosadskom Filozofskom fakultetu četiri—pet godina.
Žurić je svoju priču „2020“ koja naslovom podseća na Pekićev roman „1999.“, a u kojoj se pojavljuje jedan od junaka iz „Zlatnog runa“, pisao nakon što je pristigla većina tekstova i kad je video da se niko nije „poigrao“ sa „Zlatnim runom“.
A „Zlatno runo“ je, prema njegovim rečima, i dalje nedovoljno istražen „rudnik imaginacije srpske književnosti i našeg istorijskog iskustva“, u kome se nalazi „sve ono što nam se desilo, što nam se dešava i što će nam se desiti“.