U porti crkve Svetog Spasa na Toploj na Trgu od ćirilice govorili su episkop budimljansko-nikšićki Joanikije i profesori srpskog jezika Veselin Matović i Vesna Todorović, koji su 2009. ostali bez posla jer su odbili kao prosvetni radnici da pristanu na preimenovanje srpskog jezika.
Kada se u Crnoj Gori danas govori o srpskom jeziku, smatra vladika, onda ta stvarnost ima lice i naličje, prenosi Mitropolija crnogorsko-primorska.
„Jezik koji je ovde utemeljen, na kome je stvoreno sve što zaslužuje pažnju, na kojem je ispevan Gorski vijenac i Luča mikrokozma, epske pesme – srpski jezik, koji je u Crnoj Gori utemeljen duboko i ponekad nam se čini da je Crna Gora ognjište srpskog jezika i po mnogo čemu jeste”.
Nasilno preimenovanje jezika ima dugu predistoriju
Drugu stranu stvarnosti, smatra vladika, predstavlja nasilno preimenovanje jezika kojim govori većina naroda u Crnoj Gori. On ističe da je ovo preimenovanje, kao i „nesrećna, ideološka, odnosno kvaziideološka, kvazipolitička priča koja ide uz ovo preimenovanje” ima svoju dugu predistoriju.
„Kada je Austrougarska monarhija u okviru svoga plana za Balkan razrađivala kako i šta će da radi sa srpskim narodom, pošto je imala opciju da sve balkanske narode stavi pod neposrednu ili posrednu kontrolu Beča i carskog dvora, onda je imala nekoliko stavki: nikad srpska država preko Drine, zapadno od Drine; nikad srpski narod preko Drine. To mogu biti samo Bosanci, moraju da dobiju drugo ime. Zavaditi što više Beograd i Cetinje. To je bilo i pre i posle Berlinskog kongresa, a posebno nikad Beograd i Cetinje zajedno. Nikad sjedinjenje Srbije i Crne Gora”, naglašava vladika.
On dodaje da se od 1912. godine, kada je otvoren Sandžak koji je razdvajao Srbiju i Crnu Goru, primetno zastupljena politika – zavađaj što više.
Kao treću i jednako važnu stvar koja je prethodila preimenovanju srpskog jezika u Crnoj Gori, vladika navodi zamisao: što veća Albanija i što manja Srbija.
„Ako se prisetimo kakva je politika bila u Bosni i Hercegovini u vreme Austrougarske monarhije i prema Crkvi i prema srpskom narodu, tada je počeo da radi taj inžinjering promene identiteta, da svi u Bosni budu samo Bosanci. Jedini koji su tu na udaru bili su Srbi. Hrvati su bili povlašten narod. Oni su se osećali kao vladajući narod u toj Bosni i Hercegovini Austrougarske monarhije. Muslimani su bilo dobro svesni srpskog porekla, ali su se ipak polako prilagodili i evo vidimo da su oni konačno odlučili da budu ono što su njima skrojili u Beču, makar po nazivu, a Srbi su se oduprli. Ali to je danas nekako dosta daleka prošlost”, kazao je episkop budimljansko-nikšićki.
Okupatori u Crnoj Gori su imali jasan plan da se srpski jezik progna
Kao prilog ranijoj tvrdnji da istorija preimenovanja srpskog jezika u Crnoj Gori ima dužu i kontinuiranu istoriju, vladika navodi primere iz vremena okupacije Crne Gore od strane Austrougarske i Italije.
„Imamo austrougarsku okupaciju u Crnoj Gori, koja je pokazala još mračnije lice od one ranije okupacije Bosne i Hercegovine, kada je zabranjena ćirilica i kada su prvi put nastavnici u crnogorskim školama odbili da predaju u vreme okupacije, kada je zabranjena ćirilica kao žila kucavica srpske duhovnosti i istorije”, kazao je vladika.
Naglasio je posebno je da je u ovom pogledu jezika italijanska okupacija jedan interesantan period.
„Ona je prva zvanično uvela crnogorski jezik, projektovala crnogorsku naciju i projektovala Crnogorsku pravoslavnu crkvu. Kada vidimo to šta radi današnja vlast u Crnoj Gori, pokušava svim silama da nametne ono što nam nije mogao nametnuti okupator silom, na ovaj ili onaj način. Ja mislim da nema većeg poniženja od toga za jedan slobodarski narod koji se odupro okupaciji i svemu onome što je okupacija nametala i kroz to odupiranje još više potvrdio svoj identitet, da taj narod, da njegova vlast počinje, i to u vreme kada se Crna Gora hvali slobodom i svim mogućim na ovome svetu, odnosno njene vlasti, da ona sprovodi taj okupacioni program koji nije od juče i koji je dobro osmišljavan i pomagan, i u ovo naše vreme dobro je pomognut iz Zagreba”.
Projekat crnogorskog jezika je zaživeo u Zagrebu, pa je importovan u Crnu Goru
On je dodao da nema potrebu da raspiruje bilo kakvu mržnju, već da govori sa stanovišta činjenica.
„To su činjenice braćo i sestre. Projekat crnogorskog jezika je prvo zaživeo u Zagrebu, pa je onda importovan u Crnu Goru”.
Vladika je svojim izlaganjem skrenuo pažnju prisutnih na to da se preimenovanjem jezika u Crnoj Gori zapravo priprema jedan „veliki, stravičan lopovluk”.
„Oni žele da prisvoje sve ono što je stvarano na srpskom jeziku u Crnoj Gori, pa će tako i Gorski vijenac, kao najveće delo nastalo na srpskom jeziku, da pripišu crnogorskom jeziku. Naravno, Njegoš ih uvek demantuje i ućutka. On je zajedno sa Vukom dao toliki doprinos srpskom jeziku da prosto ceo ovaj posao vidimo da je na neki način tragičan, a donekle i tragikomičan”, kaže vladika Joanikije.
Nije samo jezik preimenovan nego i Crna Gora
Vladika navodi da nije samo jezik onaj koji je preimenovan, već je preimenovana i Crna Gora.
„U celom tom međunarodnom saobraćaju jezika, Crna Gora više nije Crna Gora nego je Montenegro i Crnogorci Montenegrini. I budite sigurni da se tu menja identitet Crne Gore i Crnogoraca. To je jedan inžinjering koji je davno počeo i koji je dobio svoje usijanje krajem šezdesetih godina kada je počela priča o rušenju Njegoševog groba i Njegoševe crkve na Lovćenu. Tada je počela priča o preimenovanju crkve u Crnoj Gori, pa je osporavan autoritet Mitropolije crnogorsko-primorske kao Mitropolije SPC. Ona je tada nazivana uzurpatorskom mitropolijom jer se protivi rušenju crkve, kao što se i danas protivi otimanju svetinja”.
Na kraju svog izlaganja episkop budimljansko-nikšićki Joanikije zaključuje da je priča o identitetu već uveliko opteretila sve, ali da taj teret može biti još veći.
„Ukoliko se ne oslobodimo, kao što smo se oslobodili okupatora, i turskog, i austrougarskog i italijanskog, i time potvrdili svoj identitet. Tako treba da se oslobodimo od okupatorske priče koju naša braća koja su na vlasti sprovode. To mislim da je sada svima jasno. Uveren sam da narod koji baštini srpski jezik za to ima snage”, zaključio je vladika Joanikije.
Pročitajte i: