Postojale su šanse da se takav sporazum zaključi, a deklasifovani šifrovani telegrami sovjetskih diplomata govore detaljno o tome.
Nakon neuspeha „politike uspostavljanja mira“ i nemačkog ultimatuma Poljskoj u martu 1939. godine povodom takozvanog Gdanjskog koridora, čak je i deo konzervativne zapadne elite shvatao da je nemoguće zaustaviti Hitlerovu agresiju na Evropu bez stvaranja široke koalicije, uključujući SSSR. Počelo je ispitivanje položaja SSSR: da li Moskva može učestvovati u takvoj koaliciji?
Šansa je postojala
Međutim, problem je bio u tome što su se tokom ovih pregovora Moskvi očito postavljali neispunjivi zahtevi. Oni su se uglavnom svodili na to da Sovjetski Savez sam, bez tuđe pomoći, primi udarac Nemačke, a kasnije će, možda, zapadni saveznici pomoći Rusiji. Početkom aprila 1939. godine je postalo jasno da sovjetska vlada neće „igrati kako zapadne države sviraju“. Istovremeno, pozicija Poljske je stalno ograničavala diplomatske aktivnosti koje su imale za cilj pronalaženje kompromisa za stvaranje antihitlerovske koalicije.
Moskva je, sa svoje strane, upoznavši se sa britanskim i francuskim predlozima, u najkraćem mogućem roku (bukvalno za nekoliko dana) mogla da stvori sopstvenu verziju savezničkog sporazuma, koja bi garantovala položaje istočnoevropskih i limitrofnih zemalja (naziv zemalja koje su posle Oktobarske socijalističke revolucije na periferiji bivšeg Ruskog carstva: Estonija, Litvanija, Letonija i Finska), ali istovremeno ne bi narušavala interese Sovjetskog Saveza i ne bi ga pretvarala u glavni objekat nemačke agresije uz pasivnu kontrolu Zapada. Ovaj sporazum je imao sve šanse za uspešan zaključak, što je u teoriji moglo da zaustavi Hitlerove ambicije i Drugi svetski rat.
U savremenoj zapadnoj istoriografiji odnos prema događajima iz aprila 1939. godine je dvosmislen.
Sa jedne strane, postoji tendencija da se za sve okrivi SSSR („mi smo im predložili, a oni su odbili“). Sa druge strane, mnogi, posebno u britanskim akademskim krugovima, otvoreno kažu da su se London i Pariz zapetljali u svoje planove i interese i vlastitim rukama uništili skoro gotovu diplomatsku strukturu. Ipak, postojala je šansa, i mogla je biti realizovana na osnovu predloga i teza koje je sovjetska vlada predložila u aprilu 1939. godine.
Samo je nerazumljivo ponašanje Londona i Pariza dovelo, nakon nekoliko meseci, do promene konfiguracije snaga u Evropi i na kraju je primoralo Moskvu da zaključi sporazum sa Nemačkom, takozvani pakt Ribentrop—Molotov. Odgovornost za to s jakim razlogom mogu snositi vlade Čemberlena i Daladjera, koje su na neverovatan način zamrsile sovjetske predloge.
Antisovjetska konfiguracija
Generalno, do proleća 1939. godine, politička konfiguracija u istočnoj i jugoistočnoj Evropi (centralna više nije postojala: to je bio jedan veliki Treći rajh) razvijala se na sledeći način.
Poljski ministar spoljnih poslova Jozef Bek dolazi 6. aprila u London sa ciljem da od Velike Britanije dobije garanciju nezavisnosti Poljske i neprikosnovenosti njenih granica. Lord Halifaks se usmeno saglašava, a očekuje se da će pismeni anglo-poljski sporazum o vojnoj saradnji biti oformljen kasnije.
U isto vreme, Varšava sa Rumunijom zaključuje poseban sporazum o uzajamnoj pomoći, koji sadrži standardne formulacije o tome da obe strane treba da priskoče u pomoć jedna drugoj u slučaju agresije od treće države. Moskva ovaj sporazum doživljava prvenstveno kao antisovjetski: Poljska i Rumunija imaju zajedničku granicu na Karpatima i Galiciji, pa je, tehnički, formiran ujedinjeni front protiv SSSR od Baltičkog do Crnog mora.
Pored toga, još uvek postoji mogućnost da Poljsku i Rumuniju, zajedno ili pojedinačno, Nemačka uvuče u orbitu svojih interesa bez direktne vojne agresije. Nemci su razvili neverovatnu diplomatsku aktivnost u istočnoj Evropi, pokušavajući da sve zemlje regiona podrede svom uticaju.
U baltičkim zemljama se takođe iz sve snage sprovodi pro-nemačka propaganda. Spoljna obaveštajna služba SSSR-a dobija informacije da se, pod određenim okolnostima, Letonija i Estonija mogu odreći državne nezavisnosti u korist nemačkog protektorata (u Litvaniji je situacija komplikovanija). Najverovatnije, Velika Britanija dobija iste informacije. London i Varšava počinju da razvijaju plan za zajednički desant u Lijapaju, sa ciljem da iskoriste ovu letonsku luku i spreče da ode u ruke Nemaca i obezbede operativnu bazu za poljsku flotu u Baltičkom moru. Kada ova čudna avantura propadne, britanska vlada će predložiti maršalu Ridz-Smigliju da evakuiše savremene brodove poljske flote iz Baltika, ali poljski ministar odbrane je odbio to da uradi.
Avanturistički poljski plan sa pokušajem preventivnog zauzimanja letonijskih luka u proleće 1939. godine (Poljska je zamislila da je velika vojna sila) još uvek je misteriozna i potpuno zatvorena priča. Ovo je još jedan razlog zbog kojeg trenutni talas objava predratnih dokumenata zahteva posebno izučavanje.
„Severoistočni pravac nemačke agresije“ je navodni desant nemačkih trupa kroz luke Letonije, uz aktivnu podršku Estonije, i očigledno uz pristanak letonijske vlade. U savremenim istorijskim i političkim diskusijama ova zavera je skoro potpuno zaboravljena ili ignorisana. Ali u proleće 1939. godine, takvu mogućnost su ozbiljno razmatrali ne samo u Moskvi, već i u Londonu.
Rusofobija i antisemitizam
Danas je uobičajeno predstavljati Letoniju i Estoniju kao jadne ovčice, koje su totalitarna čudovišta — Nemačka i SSSR, rastrgli na komade. Ali u praksi su režimi u tim zemljama u to vreme aktivno sarađivali sa Berlinom i to je moglo da se završi bilo čime. A konfiguracija predviđenog ratišta u slučaju napada Nemačke na SSSR promenila bi se radikalno.
Stav Poljske se sastojao u kategoričkom odbijanju bilo kakvih savezničkih odnosa sa SSSR-om iz ideoloških razloga. Štaviše, ove „ideje“ nisu bile toliko političke prirode (borba protiv boljševizma i tako dalje), koliko su predstavljale čisto nacionalne refleksije. Neprijateljstvo prema svemu ruskom je bilo dopunjeno starim poljskim antisemitizmom.
Sada se u Poljskoj širi mišljenje da je odsustvo želje za sklapanjem saveza sa SSSR-om ili dozvola delu Crvene armije da uđe na poljsku teritoriju, refleksija na događaje iz sovjetsko-poljskog rata 1919-1921. godine, kada su za trupama Tuhačevskog sve do Varšave išli komesari koji su vršili sovjetizaciju na poljskoj teritoriji.
Vlada „sovjetske Poljske“ na čelu sa Feliksom Đeržinskim nije učestvovala u tome, a ti komesari su ne samo poljski, nego i ruski jezik (nisu bili etnički Rusi), govorili sa naporom. Sve je to bilo praćeno nasiljem i ubistvima, pre svega katoličkih sveštenika. To su bile činjenice koje je lepo opisao Isak Babelj u knjizi „Crvena konjica“. I navodno je upravo ta okolnost i „nelojalnost“ jevrejskog stanovništva u Varšavi bila jedan o razloga za eksploziju antisemitizma u međuratnoj Poljskoj, i nespremnosti da uspostave kontakt sa boljševicima. U savremenoj Poljskoj jako vole takva kvazi-psihološka opravdanja za svoje ponašanje u predratnom periodu. Ovaj izgovor nije baš dobar.
Čudni predlozi
Odmah nakon Bekovog odlaska u Varšavu, London i Pariz su se obratili Moskvi s predlogom da potpišu neku vrstu zvanične objave o međusobnoj pomoći u slučaju agresije Nemačke, u kojoj će biti zagarantovana bezbednost Poljske i Rumunije. Naknadno je ta okolnost počela da se tumači kao svojevrsni pokušaj sklapanja antihitlerovske alijanse.
U stvari, predlog je zvučao veoma čudno. Tekstovi sporazuma koje je predložila Velika Britanija sačinjeni su na takav način da se stvorio utisak o otvorenom „kanalisanju“ nemačke agresije na istok bez ikakvih jasnih garancija Velike Britanije i Francuske. Nije čak ni bilo prethodno osmišljenih ili dogovorenih mehanizama interakcije.
Slični signali su stizali i iz Pariza, sa jedinom razlikom što je nemačkofil Bone (ministar spoljnih poslova Francuske, izdajnik Francuske) koji je u početku bio nastrojen antisovjetski, iako je pokušao francuskim šarmom i ljubaznim govorima da izgladi tu ključnu okolnost u razgovorima sa sovjetskim opunomoćenim predstavnikom Jakovom Suricom. S tim u vezi bilo je lakše komunicirati sa Britancima, jer su oni izgledali iskrenije u odnosu na licemerje Bonea.
Litvinova ideja
Nakon što je proanalizirao sve ove signale, narodni komesar Litvinov je već 9. aprila napisao belešku Staljinu u kojoj predlaže da ne podrži bilo kakve inicijative koje uključuju jednostrane obaveze SSSR.
Sovjetsko ministarstvo spoljnih poslova se pozivalo se na potrebu za razvijanje praktičnog stava, uključujući i vojna pitanja, a ne na objavljivanju deklaracija koje nisu bile ispunjene konkretnim sadržajem. Pored toga, položaj Poljske (Rumunija se ponašala krajnje pasivno i samo je pogoršavala situaciju preko ambasadora u Londonu Viorela Tilja) nije omogućavao konkretizaciju bilo kakvih sporazuma koje su SSSR, Velika Britanija i Francuska mogle postići između sebe. Istovremeno, Moskva je nastojala da u koaliciju uključi što više potencijalnih saveznika, uključujući čak i Tursku sa kojom su paralelno vođene intenzivne konsultacije. Na kraju krajeva, Sovjetski Savez je morao da preuzme inicijativu za izradu takvog nacrta koalicionog sporazuma koji bi isključio jednostrane obaveze Moskve i ne bi SSSR ostavio u izolaciji na zajedničkom frontu od Baltika do Crnog mora, da se suoči s još uvek nedovršenom pronemačkom koalicijom.
Već 15. aprila 1939. godine narodni komesar Litvinov je generalno formulisao principe sovjetskog odgovora na predloge Velike Britanije i Francuske, na kojima će se zasnivati inicijativa SSSR. Narodni komesar je poslao belešku Staljinu na razmatranje istog dana.
Staljinove ispravke
Staljin i Politbiro su razmatrali predlog jedan dan. Kao rezultat toga, Litvinov predlog se udvostručio, i konačna verzija od 17. aprila nije sadržala četiri, već osam paragrafa.
1. Velika Britanija, Francuska i SSSR zaključuju sporazum na period od 5 do 10 godina o međusobnoj obavezi da jedni drugima odmah obezbede sve vrste pomoći, uključujući i vojnu, u slučaju agresije u Evropi na bilo koju od država ugovornica.
2. Velika Britanija, Francuska i SSSR se obavezuju da će pružiti sve vrste pomoći, uključujući i vojnu, državama Istočne Evrope koje se nalaze između Baltičkog i Crnog mora i koje se graniče sa SSSR, u slučaju agresije na ove države.
3. Velika Britanija, Francuska i SSSR se obavezuju da će u najkraćem roku razmotriti i utvrditi obim i formu vojne pomoći, koju sve države sporazuma pružaju u skladu sa paragrafima 1 i 2.
4. Britanska vlada objašnjava da se pomoć koju je obećala Poljskoj odnosi na agresiju isključivo od strane Nemačke (sovjetska vlada nije pročitala tekst anglo-poljskog ugovora, ali se kasnije ispostavilo da i engleska i poljska verzija ugovora ne sadrže reč „Nemačka“, već se pominje samo određena evropska država, što bi se moglo protumačiti i kao antisovjetska alijansa).
5. Saveznički sporazum koji je postojao između Poljske i Rumunije proglašen je važećim u slučaju bilo kakve agresije na Poljsku i Rumuniju, ali se potpuno poništava ako je usmeren protiv SSSR.
6. Velika Britanija, Francuska i SSSR se obavezuju da posle početka ratnih akcija neće započeti bilo kakve pregovore i da neće sklopiti mir sa agresorima odvojeno jedna od druge i bez zajedničkog dogovora sve tri sile.
7. Odgovarajući sporazum potpisan je istovremeno sa konvencijom koja se mora oformiti na osnovu 3. paragrafa.
8. Priznanje da je Velikoj Britaniji, Francuskoj i SSSR-u potrebno da započnu zajedničke pregovore sa Turskom o posebnom sporazumu o međusobnoj pomoći.
Prvo je trebalo da se ovi predlozi prenesu preko ambasadora Velike Britanije i Francuske u Moskvi. Ali tada je Litvinov s obzirom na značaj događaja, naredio da se ovaj dokument pošalje u London Majskom i u Pariz Suricu, da bi oni na licu mesta odneli sovjetske predloge vladama Velike Britanije i Francuske.
Litvinov se plašio da bi Poljska mogla, ne samo iza leđa SSSR-a, nego i Velike Britanije i Francuske, voditi odvojene pregovore sa Hitlerom. I ti pregovori se mogu završiti ili po čehoslovačkom scenariju (još jedna u nizu, četvrta podela Poljske sa prebacivanjem Šleske i Pomeranije pod nemačku kontrolu, pod izgovorom da čuva „Berlinku“ — strateški autoput Berlin-Kenigsberg), ili potpunim prelaskom Poljske u nemački logor uz formalno očuvanje nezavisnosti.
Ni Narodni komesarijat za spoljne poslove, ni sovjetska obaveštajna služba nisu imali tačne informacije o mogućnostima takvih pregovora između Berlina i Varšave. Ali postojala je alarmantna činjenica: poljski ambasador u Berlinu je neočekivano otišao u Varšavu „na konsultacije“, a nekoliko dana kasnije se takođe iznenada vratio u Berlin. Nije bilo poznato kakva uputstva je dobio od Beka, a to je bilo alarmantno. Da su Poljaci u tom trenutku napravili neku smicalicu, svi pregovori sa Londonom i Parizom i tako intenzivna razrada principa saveza bi se raspali. Celokupna konfiguracija sporazuma se mogla srušiti zbog ponašanja Varšave.
Tek krajem aprila 1939. godine, prvi put su formirane pretpostavke da se u Evropi može formirati pravi savez velikih država protiv hitlerovske agresije, a ne onaj zasnovan na rečima. A taj savez je formiran na osnovu sovjetskih teza o spoljnoj politici, koje su u osnovi razrađene u Narodnom komesarijatu za spoljne poslove i odobrene od strane Političkog biroa.
Pročitajte još: