Reditelj Alan Parker koji je ovih dana minuo svetom, ostaje za pamćenje po autentičnom izrazu i rukopisu, bez obzira da li je reč o mjuziklu, trileru ili komediji. Po snazi scena koje se mogu i zaboraviti, ali utisak koji ih prati ostaje dugo da se pamti.
„Svaki njegov film je drugačiji, ali šta god da je radio – bio je svoj“, kaže za Sputnjik Milorad Milinković, filmski reditelj.
„Tako s jedne strane imate filmove kao što su 'Anđeosko srce' ili 'Ponoćni ekspres', s druge strane 'Zid', a sa treće 'Bagzi Maloun' kao potpuno desetu priču. Jedino su Džon Hjuston i Bili Vajder pored njega to uspevali. Voleo bih da i ja to mogu.“
Krugovi pakla u hodnicima turskih tamnica
Pre nego što je kročio u prestonicu filma, Holivud, Alan Parker bio je uspešan kopirajter i reditelj reklama u Londonu. Pošto je napisao scenario za svoj prvi film „Melodija“, kolege iz marketinške agencije odlučile su da ga, kao umetnika, otkriju.
„Zašto biste vi otkrili mene? Zašto ja ne bih mogao da otkrijem vas?“, govorio je.
Njegov rediteljski debi „Bagzi Maloun“ iz 1976. najavio je da ćemo imati posla sa čovekom koji ne razmišlja u zadatim okvirima. Gangsterski film s decom u glavnim ulogama, koji Parker potpisuje i kao reditelj i kao scenarista, predstavlja njegov komentar na naivnost holivudskog krimi-filma.
„Scene u kojima deca iz mašinki ispaljuju šlag govore da je to film koji mora biti duhovit, a pre svega originalan“, objašnjava Milinković.
Među Parkerove najpoznatije filmove ubraja se ostvarenje „Ponoćni ekspres“, u kojem je on na filmsko platno preneo atmosferu Danteovog „Pakla“ i predstavio mikrokosmos ljudske grešnosti.
Smeštene u ćelije turskog zatvora, smenu scena diriguje magijska snaga terora, dok se film pretvara u snažnu orkestracija nasilja. Na koncu, pred nama je nova vizija zla – mitologizovana nakaza koju je po svom liku stvorio niko drugo do čovek.
S druge strane Zida
Posle ostvarenja kao što su „Ponoćni ekspres“ i „Slava“, koji tematizuje trenutke sazrevanja i izazova tinejdžera u susretu sa slavom, nije čudo što su Rodžer Voters i Dejvid Gilmor izabrali baš njega za reditelja filma „Zid“. Zasnovan na istoimenom albumu (performansu) Pink flojda, „Zid“ je za Rodžera Votersa bio više od autorskog projekta – to je bio njegov put ka egzistencijalnim istinama.
„Alan Parker bio je generacija sa flojdovcima. I to što su oni baš njega želeli za reditelja 'Zida' – to je ozbiljna stvar. Naročito zato što je Parker to vrhunski odradio. I nikad neću zaboraviti scenu kada Pink (Bob Geldof) obrije obrve i glavu. Ta scena zasnovana je na istinitom događaju jer se jednom Sid Beret, čiji sam ja fan, pojavio tako obrijan na nekom od studijskih snimanja“, priseća se Milinković.
Saradnja sa Rodžerom Votersom i sa Džeraldom Skarfom, britanskim karikaturistom koji je radio na animiranim delovima, za reditelja nimalo nije bila laka. Govorio je: „Zamislite tri megalomanijaka u sobi, neverovatno je kako smo išta uspeli da postignemo.“
Kombinacija moćne animacije s nadrealističkim prizorima vodi nas kroz unutrašnji svet rok zvezde. Od osećaja napuštenosti u detinjstvu, preko lične nesigurnosti, do veltšmerca koji sa intelektualnog prenosi na lični plan i eto predozirane estetike.
„Ništa manje nego poezija“, kaže učitelj negativac u filmu i dodaje: „Apsolutno smeće.“
Filmovi koji se slušaju
Ni Madona, koja se ostvarila u glavnoj ulozi Parkerovog mjuzikla „Evita“, nije bila najlakša osoba za saradnju.
O radu sa pop divom Parker je govorio:„Kada pravite mjuzikl, morate sarađivati ili sa glumcima koji moraju da pevaju ili sa pevačima koji moraju da glume. Negde između, morate da napravite kompromis.“
Milorad Milinković zapaža da je Alanu Parkeru muzika bila važna ne samo zbog filmova kao što su „Evita“ i „Zid“.
„Slušajte muziku za filmove 'Anđeosko srce' ili 'Misisipi u plamenu'. I da ne zaboravimo 'Komitments', muzički film o izmišljenom bendu koji svira soul standarde. Kasnije je ploča koju su snimili imala mnogo uspeha, nezavisno od filma, što govori da pričamo o čoveku koji je bio ne samo muzički obrazovan već i talentovan.“
Njegov privatan život nije nešto o čemu se pričalo. Njegovi filmovi sigurno jesu. „Ponoćni ekspres“ optužen je za demonizovanu predstavu turskog naroda, „Anđeosko srce“ kritikovan je zbog eksplicitnih scena seksa, a „Anđelin pepeo“ za krivu sliku irskog života.
„Velika kinematografija govori o idejama i mogućnostima onoliko koliko govori o činjenicama“, govorio je Parker. „Mešanje objektivnog i subjektivnog može biti smrtonosni koktel u pripovedanju priča – ali to nije uvek po svačijem ukusu.“
Alan Parker napustio nas je u 76. godini. Ostavio je filmove koje ćemo gledati, slušati, pamtiti...
Ništa manje nego poezija.
Pročitajte još: