Situacije koje bi mogle dovesti do izumiranja ljudske vrste naučnici nazivaju egzistencijalnim rizicima.
Egzistencijalni rizik različit je od onoga što bismo mogli nazvati „redovnom“ opasnošću ili pretnjom, objašnjava Luk Kemp, naučni saradnik u Centru za izučavanje egzistencijalnih rizika na Univerzitetu u Kembridžu, koji proučava istorijske civilizacijske kolapse i rizike koje predstavljaju klimatske promene današnjice.
„Rizik u tipičnoj terminologiji treba da bude sastavljen od opasnosti, ranjivosti i izloženosti“, izjavio je Kemp za „Lajv sajens“.
Nuklearni rat
Kao primer broj jedan, Kemp navodi nuklearni rat, koji su istorija i popularna kultura utisnuli u našu svest kao jedan od najvećih potencijalnih rizika za opstanak ljudi. Naša ranjivost na ovu pretnju raste ako zemlje proizvode visoko obogaćeni uranijum i ako političke tenzije među narodima eskaliraju. Ta ranjivost određuje našu izloženost.
Kao što je slučaj sa svim egzistencijalnim rizicima, ne postoje dostupne i precizne procene koliko bi zemaljskog stanovništva mogla da eliminiše nuklearna oluja. Ali očekuje se da bi efekti velike nuklearne zime – period zamrzavanja i ograničene proizvodnje hrane koja bi usledila nakon rata izazvana dimnom nuklearnom maglom koja sunčevu svetlost blokira da prodre na Zemlju – bili teški.
„To bilo bi potpuno strašno i moglo bi dovesti do smrti velikog sloja čovečanstva. Ali izgleda malo verovatno da bi to samo po sebi dovelo do izumiranja“, rekao je Kemp.
Pandemija
Zloupotreba biotehnologije je još jedan egzistencijalni rizik kojim se bave naučnici. Jedna od zloupotreba posebno zabrinjava naučnicu Kasisi Nelson, a to je zloupotreba biotehnologije za inženjering smrtonosnih patogena koji se brzo šire.
Kao jedan od vođa tima za biološku sigurnost na Institutu za budućnost čovečanostva na Univerzitetu Okford, Nelsonova istražuje pitanja biološke bezbednosti sa kojima se suočava čovečanstvo, poput novih zaraznih bolesti, pandemije i biološkog oružja.
Ona priznaje da patogen za koji je posebno dizajniran da bude zarazan i smrtonosan može biti daleko štetniji od prirodnog i da potencijalno može usmrtiti veliku količinu zemaljskog stanovništva u ograničenom vremenskom roku.
Ali uprkos strahu koji bi mogao da se stvori, naročito u našem trenutnom pandemijskom svetu, ona veruje da je verovatnoća da će se to dogoditi mala. Ipak, veličina potencijalne pretnje održava pažnju istraživača o ovom riziku.
Klimatske promene
U vrhu liste egzistencijalnih rizika su i klimatske promene koje su već dovele do opadanja i izumiranja mnogih vrsta na planeti. Prateće pojave klimatskim promenama – nesigurnost u snabdevanju hranom, nestašica vode i ekstremni vremenski događaji, postaju sve opasnije za opstanak ljudi.
Međutim, Kemp opisuje klimatske promene kao „egzistencijalni multiplikator rizika“ na globalnoj skali, što znači da one pojačavaju druge pretnje opstanku čovečanstva. Navodi da bi nestašica hrane ili vode pojačala međunarodne tenzije i pokrenula nuklearne ratove sa potencijalno ogromnim ljudskim žrtvama.
Ovakav način razmišljanja naglašava međusobnu povezanost egzistencijalnih rizika. Kao što je Kemp nagovestio, malo je verovatno da bi masovni događaj izumiranja prouzrokovala jedna nesreća poput nuklearnog rata ili pandemije. Umesto toga, istorija nam pokazuje da većinu civilizacijskih kolapsa pokreće nekoliko isprepletenih faktora.
Katastrofalan događaj mogao bi ostaviti samo nekoliko stotina ili hiljada preživelih na Zemlji, što bi dovelo u pitanje održivost čovečanstva. S druge strane, kolaps bi mogao izbrisati samo deo čovečanstva, ali posledično pokrenuti globalnu nesigurnost i sukob i umanjiti našu otpornost na druge pretnje.
„Ne govorimo o jednoj ideji kako bi izgledalo izumiranje ili kako će se ono odvijati. To je nijansiranije od toga“, objasnio je Kemp.
Veštačka inteligencija
Postoji i drugi ugao – egzistencijalni rizik za čovečanstvo ne mora nužno da ugrozi naš opstanak. Egzistencijalni rizik može biti onaj koji umanjuje naš potencijal kao vrste – bilo da je to naša sposobnost da postanemo rasa u svemiru ili da dostignemo određeni nivo tehnološke dominacije.
Jedan istaknuti rizik koji se uklapa u ovu kategoriju je veštačka inteligencija. Istraživači smatraju da bi inteligentni roboti, nehotično oslobođeni stega, mogli nametnuti široki nadzor nad ljudima i mogli bi nas nadmašiti i fizički i psihički. To bi uzurpiralo našu dominaciju na planeti i moglo bi fundamentalno izmeniti predstavu o tome šta znači biti čovek.
Čovečanstvo po sebi
Ma koliko pomenuti rizici bili šaroliki, svi imaju zajednički imenitelj – ljudi određuju njihov potencijal da se ostvare. Sabin Roman, naučni saradnik u Centru za proučavanje egzistencijalnih rizika, modelira evoluciju i kolaps u društvu gledajući na prošle civilizacije, uključujući i Rimsko carstvo.
On smatra da se većina egzistencijalnih rizika „stvara“ i da su ukorenjeni u društvima i sistemima koje društva proizvode. Prema njegovom mišljenju, težnja čoveka za stalnim rastom dovodi do eksploatacije, planetarnog uništenja i sukoba. Ironično je da to samo povećava neke od najvećih pretnji sa kojima smo danas suočeni, kao i našu ranjivost.
„Ako zapravo želimo nešto promeniti, vrlo malo realnog uticaja možemo imati na spoljne faktore. To je više naše unutrašnje funkcionisanje kao društva koje se može promeniti“, kaže Roman.