Kina je, objasnio je prvi čovek američke diplomatije, kriva za sve — od pandemije kovida 19, preko „represije u Hongkongu i Sinkjangu“, do gubitaka radnih mesta u Americi. Ali i zbog jačanja sopstvene vojske koja, kaže Pompeo, „postaje sve jača i jača i sve više preteća“, jer to i „nije normalna vojska“ koja „služi zaštiti kineskog naroda, već joj je cilj širenje kineskog carstva“.
Američko ili kinesko stoleće
Sve u svemu, poručio je ratoborni Pompeo, „ako želimo da imamo slobodan 21. vek, a ne kinesko stoleće o kome sanjari Si Đinping, stara paradigma slepe saradnje s Kinom jednostavno ne može da se nastavi... Slobodni svet mora da trijumfuje nad ovom novom tiranijom“.
Kina je „centralna pretnja našeg vremena“, poručio je Pompeo i nekoliko dana ranije iz Londona, u kome se s premijerom Velike Britanije Borisom Džonsonom i njegovim saradnicima sastao u nastojanju da okupi taj slobodni svet svojih vazala, koji će verno pratiti američke umesto sopstvenih interesa.
Sve ove Pompeove reči propraćene su i konkretnim akcijama koje, praktično iz dana u dan, dodatno komplikuju odnose među dvema najvećim svetskim ekonomijama i stalnim članicama Saveta bezbednosti. Američka mornarica demonstrativno uplovljava u Južno kinesko more, Pompeov Stejt department nalaže zatvaranje kineskog konzulata u Hjustonu, zabranjuje se poslovanje kineske telekomunikacione kompanije „Huavej“, uvode se sankcije kineskim zvaničnicima...
Pretnja svetu
Pompeu odgovara kinesko Ministarstvo spoljnih poslova, zatvarajući generalni konzulat SAD u gradu Čengdu, uz ocenu da je pokušaj Amerike da „pokrene novi krstaški rat protiv Kine u globalizovanom svetu uzaludan kao i pokušaj mrava da protrese drvo“. Kina je, ukazuje se, „postala druga svetska ekonomija bez rata, kolonijalizma ili ropstva“, dok SAD, „za svojih nešto više od 240 godina istorije, samo 16 godina nisu provele u ratu... I ko je onda prava pretnja svetu“?
Kakav god bio odgovor na ovo pitanje — a iz naše perspektive on je poprilično očigledan — očigledno je i da ovakav odnos Amerike i Kine, sve zaoštreniji, ostatku sveta ne može da donese ništa dobro, a pogotovo ne mir, stabilnost i neometanu saradnju.
Ko je za to kriv? Šta hoće Amerika, a šta Kina? I mogu li uopšte sebi da priušte dalje pogoršanje odnosa, ili su im pak odnosi toliko isprepleteni da bi njihov prekid bio preskup?
Ovo su pitanja o kojima su u „Novom Sputnjik poretku“ govorili dugogodišnji spoljnopolitički urednik u Tanjugu Borislav Korkodelović i Zoran Đorđević, nekadašnji dopisnik naših medija iz Kine i ekonomski savetnik u ambasadi Srbije u Pekingu.
„Sa stanovišta Zapada i neoliberalnog kapitalizma, Kina zaista predstavlja najveću pretnju, te zato i imamo atmosferu kakva priliči Hladnom ratu“, kaže Borislav Korkodelović i skreće pažnju da „istraživanja javnog mnjenja pokazuju da veliki deo američkog društva — oko 66 odsto Amerikanaca — ima negativno mišljenje o Kinezima i to je ono što me zabrinjava, jer prevazilazi tamošnje partijske podele; istovetne stavove o Kini izražavaju oba predsednička kandidata, i Donald Tramp i Džo Bajden“.
Panika vašingtonske elite
Otuda i ne čudi što, kako navodi Zoran Đorđević, „kineski analitičari izražavaju stav da se, bez obzira na to koja partija posle novembarskih izbora preuzme vlast u Americi, stav Vašingtona neće promeniti“.
A slično je tumačenje i kineskog lista „Global tajmsa“, koji u redakcijskom komentaru pod naslovom „Zašto su se SAD naglo okrenule protiv Kine“ piše da je „uspon Kine postepeno dosegao kritičnu tačke strateške tolerancije SAD... Amerika se nikad nije susrela sa zemljom poput Kine — ogromnom zemljom ubrzanog razvoja i neograničenih potencijala. Vašingtonske političke elite su u panici“.
Kineski kontranapad
„Suočeni s američkom svirepošću, treba li da pokušamo da je umirimo, ili treba da preduzmemo kontranapad? Ovo je pitanje koje moramo da razmotrimo,“ navodi kineski list.
Kina ne beži od oštrog odgovora, zaključak je koji se može izvući iz odgovora ove zemlje na američku odluku o zatvaranju kineskog konzulata u Hjustonu.
„Bilo je reči“, ukazuje Zoran Đorđević, „da će, kao odgovor, biti zatvoren američki konzulat u Vuhanu, koji je ionako prazan još od izbijanja pandemije kovida 19. Međutim, očigledno je izabrano da se odgovori na oštriji način umesto jednog simboličkog gesta, te je stoga i naloženo zatvaranje konzulata u gradu Čengdu u pokrajini Sečuan, koji je od izuzetnog značaja za interese američke industrije u tom delu Kine“.
Bez obzira na to, ocenjuje Borislav Korkodelović, „Kinezi su za sada dosta suzdržani i iako ne izbegavaju da odgovore na američke provokacije, ne žele otvorenu konfrontaciju. Uprkos svemu, oni i dalje ostavljaju odškrinuta vrata za saradnju i miroljubive odnose, jer joj je upravo to potrebno za dalji razvoj“.
Naime, objašnjava Korkodelović, „Kinu i njeno rukovodstvo i sukobi odvlače od glavnih ciljeva, a to su eliminisanje siromaštva do kraja ove godine i dostizanje statusa umereno razvijene države 2021, a do 2049. i razvijene države u svakom pogledu. Kini je zato i te kako potrebno narednih 20 do 30 godina mira i ona nikako ne želi da bude uzročnik bilo kakvih sukoba“.
„Kina ne želi eskalaciju sukoba i poziva Ameriku da se njihovi odnosi vrate u normalne tokove umesto da se dalje zaoštravaju... Fokusirana na sopstveni razvoj, Kina nema ni vremena ni želje ni potrebe da se bavi pokušajem uspostavljanja globalne hegemonije svoje ’marksističko-lenjinističke ideologije‘, kao što je optužuje Majk Pompeo“, komentariše Zoran Đorđević.
Pa ipak, „u Americi sazreva uverenje da mora da reaguje i da suzbije Kinu dok nije kasno, ako za to već nije prekasno. I zato će“, predviđa Borislav Korkodelović, „dalje kresanje veza između SAD i zapadnog sveta s jedne strane, i Kine s druge, biti nastavljeno u pokušaju obuzdavanja kineskog napretka i okruživanja Kine. A to je svojevrsni nastavak strategije ’skoka u Aziju‘, koja je formulisana kada je Hilari Klinton bila na čelu Stejt departmenta“.
Previsoka cena razvoda
Veliko je pitanje, međutim, može li Zapad da priušti i potpuni prekid veza s Kinom, na šta pored ostalih ukazuje i Kerolin Ferbern, generalna direktorka Konfederacije britanske industrije (CBI), koja u autorskom tekstu u „Fajnenšel tajmsu“ piše da „Ujedinjeno Kraljevstvo ne može da priušti da se samoizoluje od Kine“ koja je „najsnažniji motor globalnog rasta“ i ukazuje da će „naši globalni takmaci iskoristiti prilike u Kini ako Ujedinjeno Kraljevstvo to ne učini“.
Štaviše, magazin „Vajerd“ u jednom nedavnom tekstu navodi i da su za eventualno „premeštanje lanaca proizvodnje (preseljavanje fabrika iz Kine) potrebne hiljade milijardi dolara — novac koji vlade i kompanije nemaju“ i, da bi to potvrdio, ukazuje na nedavnu studiju „Mekinzi globalnog instituta“, po kojoj je „Kina postala još centralnija za skoro svaku industrijsku granu u poslednjih pet godina“.
„Sve su ovo razlozi zbog kojih je teško zamisliti da bi moglo da dođe do konačnog razlaza i drastičnog sečenja veza između Kine i Zapada“, konstatuje Zoran Đorđević i zaključuje: „Iako svi incidenti koje vidimo u poslednje vreme zaista ukazuju na želju za daljom eskalacijom napetosti, teško da će Majk Pompeo uspeti u svojoj nameri da stvori nekakav čvršći savez protiv Kine, upravo iz tog prostog razloga što i Britanci, i Francuzi, Nemci... imaju i te kakve koristi od saradnje s Kinom, koja uz to ima izuzetno razvijene kako ekonomske, tako i političke i vojne odnose sa Rusijom, pa je bilo kakva pomisao na izolaciju Kine unapred osuđena na neuspeh.“