Čak 62 odsto žrtava trgovine ljudima u Srbiji je maloletno, a 97 odsto njih su žene koje su u više od 80 odsto slučajeva podvrgnute seksualnoj eksploataciji, dok su muškarci primorani na prinudni rad.
U udruženju „Astra” koje radi sa žrtvama, navode da advokati odbrane često namerno otežu slučajeve, kako bi žrtva u tom procesu u jednom trenutku odustala, bila zastrašena i povukla se.
Žrtve trgovine ljudima najčešće deca
Prošle godine od 37 žrtava, 14 je bilo maloletno, a obavezan status posebno osetljivog svedoka imalo je samo njih šestoro. Umesto da daju izjave putem video linka, deca su morala da se direktno sučeljavaju sa svojim nekadašnjim trgovcem ili svodnikom, uz izgovor da sudovi nemaju tehničke mogućnosti za to, kaže za Sputnjik Kristina Piskulidis iz „Astre“.
„Žrtve su prošle torturu, svaki susret sa trgovcem vraća ih u stanje u kome su bile do trenutka dok se nisu otgle iz lanaca trgovine ljudima. Dvadeset godina svedočimo tome koliko su ti životi i te psihe krhke nakon izlaska iz lanaca trgovine ljudima i koliko malo treba da se ti ljudi, u većini slučajeva žene, vrate u psihčko stanje u kome su bile u kome su bile u lancima trgovine ljudima“, kaže Piskulidisova.
Trgovci ljudima vrebaju na društvenim mrežama
Ona dodaje da, iako je najviše žrtava iz najsiromašnijeg sloja društva, danas niko nije pošteđen, jer najviše mladih u lanac trgovine ljudima uđe privučeno lažnim poslovnim ponudama, vrbovanje trgovaca preselilo se na internet, odnosno na društvene mreže.
„To su oglasi za razne poslove u inostranstvu ili u drugim gradovima koji deluju malo primamljivije od uobičajenih, vrlo često su to zamke trgovaca ljudima“, ističe naša sagovornica.
Sudovi žrtve proglašavaju saučesnicima
U izveštaju Stejt departmenta Srbiju je ocrnila i činjenica da se u našoj zemlji krivično delo trgovine ljudima u sudskim procesima često pretvori u posredovanje u vršenju prostitucije, što je za žrtvu degradirajuće.
„Ona na neki način više nije žrtva, već saučesnik, jer govorimo o osobi koja je pristala da se bavi tom vrstom posla. To automatski demotiviše žrtvu da se dalje bori za pravdu, jer je okarakterisana ko nešto što nije. Objašnjenje leži u tome što su tako sudski postupci kraći, a počinioci na to pristaju, jer dobijaju mnogo manje kazne“, kaže Piskulidisova.
Od 2012. godine ovim problemom u Srbiji ne bavi se samo nevladin sektor, država je tada osnovala Centar za zaštitu žrtava trgovine ljudima koji ih identifikuje i takođe pruža podršku u oporavku i integraciji.
"Nije tačna činjenica da se ne dodeljuje status posebno osteljivog svedoka. Centar za više od 90 odsto tih ljudi angažuje prvnog zastupnika. Gde god je postavljen zahtev da se žrtvi dodeli status posebno osteljivog svedoka, to se desilo. Problem je u tome što zvanični podatak o tome ne postoji, jer tužilašto i sudovi ne vode evidenciju iz koje možete da vidite koliko je žrtava dobilo taj status“, kaže za Spunjik Lidija Milanović iz ovog Centra.
Ona dodaje da sudije često, kako kaže, idu na sigurno, da se kriminalac osudi makar za posredovanje u prostituciji, ako već neće proći kao trgovac ljudima, da bi žrtva makar ne neki način bila zadovoljena.
Sudije ne shvataju pakao žrtve
Ona konstatuje da je Stejt department zanemario činjenicu da je Srbija još u periodu tranzicije u kome se sistem prilagođava novim ulogama i ovlašćenjima. I u ovoj organizaciji koja deluje pod Ministarstvom za rad, zapošljavanje i boračka i socijalna pitanja priznaju da najveći problem kada je u pitanju razumevanje žrtava trgovine ljudima leži u sudstvu.
"Zakonski okvir je dobar, problem je u njegovoj primeni, tužioci su prvi sa kojima se susrećemo, kasnije sudije, koje ne razumeju kakavo je iskustvo preživela žrtva trgovine ljudima, da je to neko kome su potrebne posebne mere zaštite. Radi se o primeni međunarodnih standarda i konvencija koje smo mi potpisali, ali koje se negde u sistemu ne primenjuju“, ističe Milanovićeva.
Centar organizuje i edukaciju zapsolenih u sudstvu, ali to očigledno nije dovoljno. Takođe, u radu sa žrtvama, veći deo posla i dalje obavlja nevladin sektor, jer zbog zabrane zapošljavanja u javnom sektoru u Centru rade svega tri stručna lica.
Dakle, iako policija radi svoj posao, ni vladin, ni nevladin sektor nemaju dovoljno resursa da ceo postupak koordinacije realizuju kako treba i žrtvama pomognu i ispune visoke standrde zacrtane u ovoj oblasti koje diktiraju međunarodne konvncije.
Srbija ipak nije najgora
Iako je prošle godine bilo gotovo duplo manje žrtava trgovine ljudima, to nije pobeda. Na ovom polju dobro organizovana Holadija godišnje ima oko 1000 identifikovanih žrtava, što ne znači da je sklonija kriminalu, već da sistem bolje funkcioniše, objašnjava Hristina Piskulidis iz "Astre".
„Što se tiče regiona nismo najgori, mislim da je Crna Gora trenutno u tom smislu mnogo iza nas. Prošle godine identifikovane su samo 4 žrtve. Ako uzmemo u obzir da je to turistička destinacija sa velikm protokom ljudi, ta cira je smešna“, kaže ona i dodaje da ova nevladina organizacija probleme rešava u saradnji sa Makedonijom, Albanijom, Crnom Gorom i BiH.
Kroz državno prihvatilište za pomoć i resocijalizaciju, osnovano u julu prošle godine, prošlo je 9 žrtava, četvoro dece, a u „Astri“ kažu da beleže svega nekoliko slučajeva potpunog oporavka žrtava. Povratak u normalan život najčešće je otežan činjenicom da ljudi iz okoline, pa i porodica i prijatelji, znaju o čemu se radi i žrtvu često osuđuju.
Iako se u dokumentu Stejt departmenta navodi da je Srbija ipak pokazala povećane napore u borbi protiv trgovine ljudima, naša zemlja i dalje ostaje zemlja porekla, zemlja tranzita, ali i zemlja destinacija za trgovinu ljudima i prostituciju, te da mora da rešava problem iz perspektive sva tri apekta.