„Fudbal je veoma uticao na urugvajski nacionalni identitet“, podvukao je Etčandi i objasnio zašto je organizacija Svetskog prvenstva bila tako važna za malu državu na jugu Latinske Amerike, koja je u tom trenutku bila u fazi formiranja savremene države.
Socijalne i progresivne reforme koje je pokrenuo u vreme svoje vladavine Hose Batle i Ordonez (1903-1907 i 1911-1915), stvorile su osnove savremenog Urugvaja. U zemlji, koja je malo pogođena posledicama Prvog svetskog rata, započeta je izgradnja monumentalnih građevina: 1925. godine je sagrađena Palata pravde, 1928. godine - Dvorac Salvo, koji je u tom trenutku bio najviša zgrada u Južnoj Americi.
To je podstaklo čelnike fudbalske asocijacije Urugvaja da razmisle o organizaciji svetskog prvenstva u fudbalu, koji je Međunarodna federacija fudbalskih asocijacija (FIFA) bezuspešno planirala još početkom 20. veka. Sjajne pobede Urugvaja u fudbalu na Olimpijskim igrama u Parizu 1924. godine i u Amsterdamu 1928. godine su državi davale status neophodan za plasman u organizaciji svetskog prvenstva.
Prvo putovanje u Evropu
„Do 1924. godine nijedan tim iz Južne Amerike nije putovao u Evropu na takmičenja. Prva reprezentacija je bila reprezentacija Urugvaja na olimpijskim igrama u Parizu. Ona je odigrala devet trening mečeva u Španiji, a zatim pet na olimpijskim igrama i sve je dobila“, primetio je Etčandi.
Ovaj podvig je „pokorio ceo svet“ i mnoge evropske zemlje su prvi put saznale za Urugvaj. Urugvaj je ponovo pobedio 1928. godine, ali ovoga puta su u finalu pobedili Argentinu i ponovo pokazali da se u Latinskoj Americi igra bolji fudbal nego u Evropi.
Kada je FIFA organizovala kongres u Barseloni 1929. godine, kako bi se odredilo mesto održavanja dugoočekivanog prvenstva u fudbalu, Urugvaj je imao prednost u startu. Urugvajske vlasti su predstavile novi projekat u čast stogodišnjice prvog ustava i objavile izgradnju fudbalskog stadiona „Sentenario“.
Po mišljenju Etčandija, argument koji je odlučio je bio taj što je Urugvaj predložio da svim članovima sportskih delegacija plati putovanje i reguliše sve dnevne troškove transporta fudbalera. Takav predlog je bio veoma korektan, imajući u vidu tadašnju tešku ekonomsku situaciju i činjenicu da je putovanje brodom od Evrope do Rio de la Plate trajalo najmanje 17 dana.
Međutim, nije sve bilo lako organizovati, država je imala niz neplaniranih troškova. Iako je stadion „Sentenario“ izgrađen u najkraćem roku, na krajnjoj etapi izgradnje su nastale poteškoće, tako da su prve utakmice odigrane na stadionima „Park Sentralj“ i „Los Positos“.
Neke države su izrazile sumnju u kandidaturu Urugvaja. Italija, koja je takođe bila kandidat za održavanje prvenstva 1930. godine, nije poslala svoju reprezentaciju u Montevideo.
Na kraju je 13 reprezentacija učestvovalo na Svetskom prvenstvu: Francuska (tadašnji predsednik FIFA je bio Francuz Žil Rime), Belgija, Jugoslavija, Rumunija, Argentina, Brazil, Bolivija, Čile, Paragvaj, Meksiko, SAD, Peru i Urugvaj.
Meč između Urugvaja i Perua je 18. jula otvorio novoizgrađeni stadion „Sentenario“. Urugvajci su odneli pobedu rezultatom 1:0 pred 60.000 gledalaca.
Golovi i žučne rasprave obeležili prvo fudbalsko finale
U finalu prvenstva su ponovo odmerili snage fudbaleri Urugvaja i Argentine. Etčandi je naglasio da je „rivalstvo među njima bilo jako veliko, s obzirom da su se timovi takmičili od 1901. godine“ na Kupu u Americi. Tokom tih mečeva prema Argentincima se navijači Urugvaja nisu prijateljski odnosili, vređali su ih, čak su na njih bacali neke predmete.
Argentici i Urugvajci se nisu borili samo za Kup i samo na fudbalskom terenu. Recimo, svađali su se na temu lopte u finalu - svaki tim je doneo svoju loptu. Zato je belgijski sudija Džon Langenus odlučio da će se u prvom poluvremenu igrati jednom loptom, a u drugom će se zameniti.
U finalu je pobedio Urugvaj rezultatom 4:2. Domaćini su uspeli da preokrenu rezultat, s obzirom da je Argentina u prvom poluvremenu vodila rezultatom 2:1. Posle povratka u Buenos Ajres, Argentinci su tvrdili da su im Urugvajci pretili smrću ako pobede u finalu.
Iako su Urugvajci demonstrirali svoju moć na takmičenjima 1924. godine i 1928. godine, Argentinci su tvrdili da je Urugvaj pobedio zahvaljujući surovosti. Etčandi je dodao da su i neke argentinske novine vodile kampanju protiv Urugvaja, koja je izazvala napade na ambasadu Urugvaja u Buenos Ajresu.
„Fudbal je već tada bio velika strast“, rekao je Etčandi. Ali su sukobi oko fudbala došli i do argentinske vlade, koja je čak razmatrala mogućnost da prekine diplomatske odnose sa Urugvajem. Na kraju do toga nije došlo i rivalstvo je ostalo samo na fudbalskom terenu.