Ovakvi potezi turskog predsednika imaju i evropsku dimenziju, ali ukazuju i na Erdoganove namere da se razračuna sa pokretom Fetulaha Gulena, dodaje on.
Podsećamo, turski predsednik potpisao je 10. jula ukaz o pretvaranju Aja Sofije u džamiju, a izraelski mediji podvlače njegovo obećanje da će nakon „vaskrsnuća Aja Sofije, osloboditi džamiju Al Aksu“ u Jerusalimu.
Nastojanje Turske da postane lider svih muslimana sveta
Odlukom da Aja Sofija, nekada najveća pravoslavna bogomolja, od 1453. džamija, a od 1934. do pre nekoliko dana muzej, ponovo postane džamija, označava, prema Bisenićevim rečima, novi turski pravac unutar islama i Erdoganovo nastojanje da ojača položaj Turske unutar panislamskog pokreta. Erdoganova najava da je sledeće na redu „oslobođenje“ jerusalimske džamije Al Akse, izraz je novih kretanja islamskog pokreta u Turskoj, a sve u okviru šireg kretanja u islamskom svetu i Erdoganovih nastojanja da u njemu za Tursku obezbedi dominantno ili najvažnije mesto, mnogo snažniju poziciju od dosadašnje.
„Ne zaboravimo, Otomanska imperija je domovina islamskog kalifata, a kretanja unutar tradicionalističke verske matrice bilo bi dobro da se odvijaju u okvirima podsećanja islamskog sveta na tu činjenicu i njeno značenje tom svetu“, kaže Bisenić.
Erdogan je, podseća naš sagovornik, bio, prvo veliki dobitnik, a potom i veliki gubitnik u događajima „arapskog proleća“ 2010./11.
„Uspon političkog islama na severu Afrike i u Zalivu ojačao je turske pozicije u toj meri da se već tada govorilo o „Erdoganovom kalifatu“. Međutim, slom Muslimanske braće, prvo u Egiptu, a zatim neuspeh u ratu za svrgavanje Asada u Siriji, predstavljali su i slom dotadašnje Erdoganove politike“, objašnjava Bisenić.
Ankara je postala sklonište za desetkovanu Muslimansku braću i sa te pozicije Erdogan iznova pokušava da izgradi poziciju Turske u islamskom svetu, različite od dotadašnje matrice koju su diktirale zalivske zemlje, a koje su u međuvremenu promenile svoj pristup prema Izraelu.
Za razliku od Saudijske Arabije, koja je podržala Trampov plan za Izrael i Palestinu, Turska je taj plan odbacila, istovremeno veoma glasno podržavajući palestinske stavove i zaoštravajući odnose sa Izraelom.
Raskidanje veza sa evropskom političkom tradicijom
Erdoganovi koraci i najave znače dalje udaljavanje od evropske politike i evropskih političkih tradicija, naglašava Bisenić. Na simboličkom planu, ovaj zaokret najbolje se vidi u tome što novi istambulski aerodrom nije nasledio ime svog prethodnika – ime Kemala Ataturka, rodonačelnika moderne Turske. To, dodaje Bisenić, pokazuje Erdoganovu nameru da se udalji od Ataturkove tradicije.
Turska se prošle godine našla pod opsadom događaja vezanih za eksploataciju nafte i gasa u Mediteranu i kiparskom priobalju.
„Tada je, praktično, napravljen jedan vodeni zid prema Turskoj, koji je pretio da je izoluje od zapadnog Mediterana. Koristeći se lukavim diplomatskim manevrom, povezujući se sa libijskom vladom i činjenicom da u Libiji, u Misrati, postoji značajna turska enklava, Erdogan je uspeo da se dočepa libijske obale i probije tu preteću izolaciju“, kaže Bisenić.
Antievropska politika nije bila polazna tačka Erdoganove politike kada je preuzeo kormilo Turske – ova zemlja bila je pokretač „dijaloga civilizacija“, ali je taj koncept napušten tokom 2010. i 2011. zbog, kako Bisenić kaže, trajnog i dugog razočaranja politikom EU i doživotnim statusom kandidata.
Učvršćivanje uticaja u turskom islamu
Treća dimenzija koja je Erdogana motivisala na odluku da Aja Sofiju pretvori u džamiju i da najavi „oslobođenje“ Al Akse je njegov sukob sa nekadašnjim mentorom Fetulahom Gulenom. Rascep između njih dvojice, prema Bisenićevim rečima, ostavio je traga na ponašanje vrlo važnih institucija kao što su pravosuđe, vojska i birokratski aparat. Erdogan je nastojao da uguši svaki Gulenov uticaj i da iznudi njegovo izručenje iz SAD.
Pošto se to nije dogodilo, turski predsednik, nije zadovoljan postignutim rezultatima i promenom svrhe Aja Sofije želi da definitivno učvrsti svoj položaj u turskom islamu.