O kraju civilizacije
Pitanje rata je vrlo duboko analizirao Lav Tolstoj u romanu „Rat i mir“. On piše da se rat priprema uz napore različitih ljudi mnogo pre nego što dođe do samih akcija. A na kraju je dovoljna poslednja lopata, da bi taj kamen upao u jamu.
Ako govorimo o Drugom svetskom ratu, onda je to nastavak Prvog svetskog rata. Počeli su sa pripremama dvadesetih godina, skoro odmah nakon potpisivanja mirovnog ugovora u Versaju. Ali u svojoj ideologiji Drugi svetski rat je nadmašio sve prethodne ratove zbog činjenice da je jedan narod imao priliku da pokuša da uništi druge nacije i neke od njih da pretvori u pomoćne radnike, to jest, robove. Tako je nacizam težio stvaranju idealnog sveta i savršenog čoveka. Jedinstvenost Drugog svetskog rata leži u apsolutnosti zla, koje je postalo državna politika Nemačke.
Zlo često nosi vrlo zavodljivu odeću. Da je zlo bilo jasno i razumljivo, ne bi mu bilo tako lako da osvoji svest, umove i srca ljudi. Iskušenje zla je večna tema.
Engleski filozof Džon Grej je govorio o evropskoj ideji napretka. Prema ovoj ideji, čovek se usavršava i to dovodi do nečeg lepog. Ali Džon Grej je opovrgnuo ovu tvrdnju jednostavnom idejom da je znanje samo po sebi akumulaciono, to jest, mi smo neprestano u procesu širenja svog znanja. Ali etika nije akumulaciona. Ta misao me pogodila. Ispada da svaka civilizacija, svaka etika, može biti uništena u roku od dve generacije. I svojim očima možemo to posmatrati. Dovoljno je da pogledamo na dokumentarne snimke o tome šta su Amerikanci radili u Iraku. Vidimo da se čovek za kratko vreme, čak i za nekoliko sati, može pretvoriti u životinju. Kako žrtva, tako i dželat može to učiniti. A ono što se smatra apsolutnim antihumanizmom, sadizmom, odjednom postaje uobičajeno za ovog čoveka. Ovaj fenomen me tera na razmišljanje: dolazi li kraj naše ljudske civilizacije? Naročito evropske.
O pohlepi i selfiju
Sada se u svetu ruši određeni koncept, određeni poredak, određeni principi. Sve postaje relativno. Stoga sam prilično zabrinut za ono što se dešava sa novom generacijom koja više nema kulturna udruženja. Takvu generaciju je vrlo lako usmeriti prema zlu.
Samo se čini da se rat na neko vreme stišao. Naprotiv, zlo opet nosi belu odeću. Setite se, devedesetih godina je postojala „divna“ fraza: „humanitarno bombardovanje Jugoslavije“. Ove bombaške napade je izvršio NATO pod znakom utvrđivanja demokratije i drugih velikih ideja evropske civilizacije. Dakle, rat je beskrajni proces koji se kreće zajedno sa pohlepom i željom za moći. A pošto su pohlepa, želja za moći i strah neodvojivi deo čoveka, možemo postati svedoci ništa manjih katastrofa nego što je to bio Drugi svetski rat. Ovo ne znači da će reč biti o napadu bajonetima. Sada se bitka odvija na polju obrazovanja gde se udara temelj smislu. To je užasna stvar, kada nekoga ne terate da uči, da se razvija, već odmah od njega pravite nekakav opšti socijum.
To vidim po studentima koji više ne dolaze da uzmu knjigu iz biblioteke, već sve informacije traže na internetu. I stalno prave selfije. Civilizacija postaje manje humana. Kako to zaustaviti? Ne mogu da zamislim kako. Prilično sam pesimističan u pogledu trenutka koji ne prestaje. Iako je prelep trenutak, on ne prestaje, već prolazi. Za sada postoje umetnici koji ne samo da zabavljaju, već pokušavaju da shvate smisao. Ali da će u budućnosti ovi umetnici imati publiku? Sumnjam u to. U svakom slučaju, imam ozbiljna pitanja za zapadnu judeohrišćansku civilizaciju.
Dešavaju se promene koje odvlače ljude od njihovih korena. Obratite pažnju da se u Kini, u muslimanskim zemljama, to ne događa u onoj meri u kojoj se događa u Evropi. Taj prekid tradicije se vidi čak po stanju pozorišta u svetu, po broju ljudi koji čitaju knjige. Imam osećaj da se nešto završava, da možemo izgubiti sledeću generaciju, jer više ne vaspitavamo ni nastavnike, ni roditelje. A ako nema učitelja i roditelja, onda je sve ostalo beskorisno.
O osećaju krivice
Danas se mnogo govori o osećaju krivice za ono što je urađeno za vreme Drugog svetskog rata. Ali čini mi se da je prošlo vreme da bi se govorilo o priznanju krivice.
Mada, krivica nije univerzalna osobina. Kada govorimo o judeohrišćanskoj kulturi, znamo da Jevreji imaju beskonačan osećaj krivice. Među katolicima krivica je urezana u podsvesti zbog činjenice da postoji institucionalizovana svest svojih grehova, postoji čistilište. Jedan zapadni naučnik koji je došao u Rusiju u 16. veku rekao je zadivljujuću stvar: „Katolici se plaše čistilišta, više nego što se Rusi plaše pakla“. Mi nemamo čistilište, a Bog će sve oprostiti. Ako ne zgrešiš, ne možeš se pokajati. A rečenica „Bog će sve oprostiti“ često oslobađa Ruse od osećaja krivice koje je karakteristično za drugi genetski kulturni kod. „Nisam kriv! Rekli su mi tako!“ — ovo je osobina jako svojstvena Rusima.
Naravno, Nemci su osećali krivicu. Objavljena je knjiga „Pisma nemačkih vojnika kod Staljingrada“. Ovo je neverovatan dokument, u kojem osećaj odsustva Boga, osećaj beskrajne besmislenosti ovog rata, probija veliki nemački duh. Stoga, kada govorimo o krivici, moramo razumeti da postoje kulturni kodovi, genetski. Ja to nazivam kulturnom genetikom.
Mnogi mladi ljudi u Nemačkoj su, najverovatnije poput mnogih mladih ljudi u Rusiji, loše upoznati s istorijom Drugog svetskog rata. Nova civilizacija, sposobnost čoveka da momentalno dobija informacije, skraćuje pamćenje. Mlađa generacija ne zna čak ni brojeve telefona bliskih ljudi. Ja takođe ne znam broj svoje žene. Još uvek pamtim broj telefona roditelja, koji sam koristio duži niz godina. A za nove postoji dugme. Kao što je Umberto Eko ispravno rekao, to sve vodi ka uništavanju pamćenja. Sada se iznenada ispostavilo da je nacizam pobedila Amerika. U Spilbergovom filmu „Spasavanje redova Rajana“ to se jasno vidi. I tu se ništa ne može učiniti, jer svaki umetnik bira svoju formu razumevanja istorije.
Ne verujem da će lepota spasiti svet ili da umetnost čini ljude boljim. Ako i čini, onda je to samo na 5 minuta. Zatim čovek izlazi iz bioskopske sale i ponovo dospeva u svoju stvarnost. Da, možda umetnost može naterati čoveka da razmišlja i odluči da će postati bolji. Ali kasnije će on svakako postati ono što je bio, ako nema drugih preduslova za duhovni rast. Umetnost u čoveku budi naivno dete koje želi da veruje. Ali ovo dete opet brzo tone u san.
Sećam se priče iz srednjeg veka. Ispred nekog sabornog hrama je stajao žongler i žonglirao sa lopticama. Pitali su ga: „Šta radiš?“. On je odgovorio: „Izražavam svoje divljenje Majci Božijoj“. Pitali su ga: „Ali zašto bacaš loptice?“. Žongler je odgovorio: „Ništa drugo ne umem.“ Želja umetnosti da učini nešto da promeni svet, podseća me na ovog žonglera. Ona baca loptice kako bi privukla ljude ka visokim ili humanim idejama.
Pročitajte još: