Vodeća naučnica Sabine Lenger sa Univerziteta u Plimutu u Engleskoj pridružila se kolegama iz Velike Britanije i Holandije kako bi proučavala uzorke sedimenata sa dna Arapskog mora. Ovaj morski basen ima najveću poznatu mrtvu zonu na svetu, područje veličine Floride, u kojem nema ni traga kiseonika.
Za zone bez kiseonika u Omanskom zalivu zna se već oko 50 godina, ali tek nedavno naučnici su uspeli da izmere koliko su se povećale poslednjih decenija. Rezultati su daleko gori nego što su očekivali i upozoravaju na moguće katastrofalne posledice.
Sve što uđe u mrtvu zonu - beži ili umire
Naučnici su počeli da otkrivaju ta područja još krajem šezdesetih godina prošlog veka, ali bez sofisticirane opreme mogli su samo da nagađaju o čemu je reč.
To je bilo kasnih osamdesetih godina dvadesetog veka kada je morski ekolog Deniz Brajtburg iz istraživačkog centra Smitsonijan ronila kod grebena u zalivu Česapik. Nekoliko sati ranije dogodilo se nešto zastrašujuće: određena količina morske vode sa jako niskim nivoom kiseonika isplivala je iz dubine zaliva na površinu stvarajući, takozvanu „mrtvu zonu“ u plićim delovima gde je ona ronila.
Morske životinje koje su uspele da izbegnu tu vodenu struju siromašnu kiseonikom ostale su zbijene na malom području blizu obale, a rakovi su se čak popeli na obližnje plutajuće zelene površine kako bi izbegli "gušenje vodom".
Posle ovog slučaja, Brajtburgova je sa kolegama sprovela istraživanje o uzroku i nastanku mrtvih zona sa zaključkom da je otvoreni okean izgubio oko 77 milijardi tona kiseonika u zadnjih 50 godina, što je gotovo dva odsto njegove ukupne koncentracije.
Do 2008. godine otkrili su oko 405 mrtvih zona. Osim toga, slojevi morske vode sa velikim manjkom kiseonika koji ne mogu da podrže nikakav oblik života pronađeni su i u Atlantskom okeanu.
Uočena ekološka katastrofa
Vode s niskom koncentracijom kiseonika u blizini obale često su posledica povećane količine hranljivih sastojaka koji algama omogućuju eksplozivan rast, zatim brzog iscrpljivanja svog kiseonika iz okolnih voda za vreme njihovog propadanja i na kraju - smrti.
Mrtve zone bez kiseonika koje alge pritom stvaraju i u slatkoj i u slanoj vodi, poslednjih godina su sve češće. Štaviše, čini se da uloženi volonterski napori za suzbijanje te pojave nisu urodili plodom, a smatra se da tome doprinosi i porast temperature vode. Kako ove alge troše više kiseonika i nastavljaju da traže njegove nove izvore, mrtva zona raste.
Prisutnost anaerobnih bakterija koje još mogu da svare ugljenik u mraku znači da su ove mrtve zone možda pokazale „ugljenikove potpise koji podsećaju na tradicionalno fotosintetske organizme, čime su naučnici doveli u zabludu ukupna merenja tih mrtvih zona, prenosi Ekspres pisanje Popular Mehaniksa.
Studija koju je predvodio Univerzitet u Plimutu ustanovila je da procenjena petina sve organske materije na morskom dnu potiče od anaerobnih bakterija koje učvršćuju ugljenik u tami mrtvih zona. Ako je to istina - da 20 odsto svih detritusa (nerastvoren mrtav organski materijal) nisu samo bakterije, nego anaerobne bakterije – naučnici sugerišu da to treba uzeti u obzir u bilo kojoj "jednačini" za procenu ili merenje ugljenika u celom svetu. Ako su 20 odsto ugljenika apsorbovali organizmi koji su tako nedovoljno istraženi, ne samo da je jednačine lako isključiti, već je i količina površine koja je pokrivena mrtvim zonama verovatno potcenjena.
O svetskim okeanima i dalje znamo relativno malo zbog teškoća u pristupu zonama istraživanja. Ekspedicija koja je otkrila pravu veličinu mrtve zone Arapskog mora koristila je autonomne podmornice. Nova studija Univerziteta u Plimutu pokazuje da ima još mnogo toga za otkrivanje i potvrđivanje onoga što se nalazi duboko ispod morske površine.
Uticaj na ljude
Ovi učinci mogu negativno da se odraze i na ljudske zajednice koje žive od mora i morskih organizama. Neke ribarske zajednice ne mogu tek tako da promene svoju lokaciju ukoliko se lokalne populacije morskih organizama smanje ili izumru.
Smanjenje količine kiseonika u morima takođe može da ubije koralne grebene što loše utiče na turizam područja koja od njih zavise, kao i na celi ekosistem. Kod rešavanja problema mrtvih zona, naučnici spominju tri strategije - rešavanje uzroka, zaštita morskog sveta kroz uspostavljanje zaštićenih područja i povećanje praćenja područja s niskim nivoom kiseonika.
Pročitajte još: