Pretpostavlja se da je upravo zbog njih ljudima teško da se izbave viška kilograma, čak i kada je to veoma važno za zdravlje.
DNK diktira ishranu
Španski istraživači su zamolili 800 dobrovoljaca evropskog porekla da ispune anketu u svakodnevnoj ishrani. Takođe je predloženo da se svako jelo oceni na skali od deset bodova, od najukusnijeg do onoga koje im se uopšte nije dopalo. Pored toga, od svih je uzet uzorak DNK.
Naučnici su proanalizirali dobijene podatke i uporedili ih sa mutacijama koje su pronađene u genima dobrovoljaca i koje mogu biti povezane sa ishranom. Ukupno je pronađeno oko hiljadu i po takvih odstupanja.
Najčešće su bile varijacije u genu FTO, koji utiče na ljubav prema povrću, kao i na apetiti i sklonost gojaznosti. Zatim geni CREB1 i GABRA2, povezani sa ljubavlju prema soli i slanim proizvodima. Ovi delovi DNK se takođe smatraju regulatorima brzine čitanja gena i odgovorni su za prenos signala u mozgu.
Takođe je pronađeno nekoliko „slatkih“ gena. Pre svega reč je o OXTR, koji određuje reakciju tela na oksitocin. Autori rada veruju da upravo od njega zavisi odnos čoveka prema čokoladi. A geni SLC6A2 i SLC6A5, po svemu sudeći, ukazuju na prednost masne hrane i šećera u ishrani.
U budućnosti naučnici nameravaju da sprovedu slično istraživanje i u drugim etničkim grupama.
Poklon od predaka
Stručnjaci iz Centra za integralne medicinske nauke „Riken“ i Univerziteta „Osaka“ (Japan), analizirajući podatke o genomima, zdravstvenom stanju i gastronomskim sklonostima više od 160 hiljada Japanaca, utvrdili su navike u ishrani koje se nasleđuju putem DNK. Među njima je ljubav prema kafi, čaju, jogurtu, siru, tofuu, ribi, povrću, mesu i alkoholu.
Ukupno su naučnici opisali devet delova genoma koji utiču na kulinarske ukuse. Štaviše, neki mogu odrediti nekoliko prehrambenih navika odjednom. Na primer, tofu su preferirali ljudi sa mutacijom odgovornom za percepciju gorkog, a bez nje ne bi mogli da podnose alkohol. Ljubitelji ribe, tofua i povrća gotovo su uvek imali u DNK varijantu kod koje je povećana osetljivost na umami (prijatan ukusa), ukusu stvorenom od mononatrijum glutamata.
Ljubav prema siru, jogurtu ili mleku su određivali isti geni, što i nije čudno jer su u pitanju bliski proizvodi.
Autori rada ističu da je šest gena od svih koje su otkrili, takođe povezano sa predispozicijom za brojne bolesti: nekoliko vrsta raka i dijabetesa tipa 2.
Masno umesto slatkog
Prema mišljenju britanskih istraživača, od svih gena koji kontrolišu gastronomske prioritete, najneprijatniji je MC4R. Zbog njega ljudi više vole masnu hranu. Rezultat je višak kilograma i kardiovaskularne bolesti.
U eksperimentu su dobrovoljcima ponuđene tri opcije piletine — indijsko jelo u kari sosu. Imali su isti ukus, ali su se razlikovali po sadržaju masti: 20, 30 i 60 posto. Nakon što su učesnici probali sve tri varijante, naučnici su im dozvolili da jedu bilo koju količinu hrane sa bilo kog tanjira.
Zatim su im nudili desert od šlaga, jagoda i bezea (francuski kolač), takođe u tri verzije iste po ukusu, ali različite po sadržaju šećera.
Istraživači su identifikovali one koji su pokušali da pojedu što više masne piletine, a ujedno su odabrali najmanje slatki desert ili ga nisu ni jeli. Nakon proučavanja genoma, naučnici su otkrili mutaciju gena MC4R, za koji se veruje da upravlja prehrambenim ponašanjem i metabolizmom i koji se često sreće kod gojaznih ljudi.
Autori rada pretpostavljaju da je ovaj gen odgovoran za izbor između slatkog i masnog, a kvar u njemu tera čoveka da izbegava prvo i pribegava drugom. U dalekoj prošlosti ova mutacija je mogla biti korisna našim precima, jer u uslovima nedostatka hrane najverovatnije će preživeti oni koji jedu puno visokokalorične masne hrane, a ne slatkog voća. Međutim, sada je ovo evoluciono prilagođavanje štetno za zdravlje.
Pročitajte još: