To realizuje „trostepenim pristupom“, što uključuje „jačanje jednostranih mogućnosti projekcije sile“, kao i različite bilateralne i multilateralne mehanizme povezivanja. Pošto je rizično direktno odmeravanje „projekcija sile“, neophodno je „otvarati dijalog ili čak intenziviranje saradnje“ sa državama koje imaju partnerske odnose sa Moskvom, u prvom redu – Belorusijom, Kazahstanom i Jermenijom. Otprilike, ovako bi se mogle sažeti preporuke renomiranog nemačkog instituta, namenjene donosiocima odluka, a povodom daljih koraka i mera prema Rusiji.
Amerika spremna da isporuči nedostajuću naftu Belorusiji
Načelno, ništa nije sporno, svako brani svoje interese, u međunarodnim odnosima nema ljubavi. Ovo nije samo procena nemačkih eksperata, već, pokazalo se i – američkih! Majk Pompeo je u februaru 2020. godine posetio Minsk, prvi je američki državni sekretar u poslednjih 26 godina koji je to učinio, a razgovori sa Aleksandrom Lukašenkom bili su više nego srdačni. Atmosferu nije pokvarila ni konstatacija kako je „Vašington zabrinut stanjem ljudskih prava u Belorusiji“. Naime, sve se odigralo u vreme „energetskog spora“ između Moskve i Minska, izazvanog cenom nafte, a Pompeo je tom prilikom naglasio: „Naši proizvođači spremni su da isporuče 100 posto nafte koja vam je neophodna po konkurentnim cenama. Sve što treba da uradite jeste da nas pozovete.“
Nema sumnje, u najboljem američkom interesu je da oslabe ruski uticaj u Minsku, ali izvesti računicu po kojoj bi njihova nafta na dugi rok bila jeftinija na prijemnim terminalima u Moziru ili Novopolocku nije baš jednostavno. U „tržišnim uslovima“ konkurenciju bi im predstavljali i azerbejdžanski, norveški, saudijski i kazahstanski ponuđači. Pompeova ponuda lepo zvuči, ali otvoreno je pitanje njene „realnosti“. Očigledno, to je jasno i predsedniku Lukašenku. I nije mu samo to jasno, već i onaj deo iz Pompeovog govora u kom se navodi kako „SAD žele da pomognu Belorusiji da izgradi sopstvenu suverenu državu.“ Zašto Amerikanci misle da Belorusija nije suverena?
Nema sumnje, u najboljem interesu Lukašenka jeste da popravi svoju pregovaračku poziciju, pošto kada god se približi datum isteka ugovora sa ruskim proizvođačima energenata, odnosi sa Moskvom zahlade. Nekoliko puta do sada ulazili su i u „kritične faze“. U takvim okolnostima opcija je i susret sa Pompeom. Ipak, ovoga puta, sve prerasta u mnogo više od „energetskog spora“. Nije tajna da u Moskvi postoje „eksperti“ koji su za „resetovanje odnosa“ sa Minskom, jer je, prema računicama koje se iz tih krugova prezentuju, zahvaljujući nižoj ceni energenata do sada Rusija praktično donirala Belorusiji preko 130 milijardi dolara. Nije tajna i da „pregovarački potencijal“ Lukašenka nije tako širok kako se predstavlja.
Beloruske kompanije izvoze u Rusiju više od 12 milijardi dolara godišnje, na tom velikom tržištu neki njihovi proizvodi su rado prihvaćeni, rasprostranjeni, predstavljaju „brend“. Šta bi za potrošače u zapadnim zemljama značili beloruski sir, „tvarog“, brestska dimljena kobasica? Da li bi u EU sa radošću prihvatili konkurenciju beloruskih traktora, kamiona, kombajna, tramvaja i trolejbusa? Ukupno, izvoz Belorusije iznosi oko 30 milijardi dolara (poređenja radi, Srbija izvozi oko 20 milijardi), jasno je koliko rusko tržište znači. Takođe, u Rusiji radi oko 700.000 građana Belorusije (od 9,5 miliona stanovnika). Otuda i predlozi pojedinih ruskih stručnjaka da se, nakon poslednjeg „energetskog spora“ i dolaska Pompea u Minsk, „okrene list“, izvrši pritisak na Lukašenka.
Odvojiti saveznike od Moskve
Međutim, samo nedelju dana posle istorijske posete američkog državnog sekretara, Vladimir Putin je razgovarao sa Lukašenkom u Sočiju. Ovoga puta ne samo o ceni energenata, već i o „usavršavanju mehanizama povezivanja, jačanju integracija“. Vlasti dve zemlje su još aprila 1997. potpisale Sporazum o Savezu Belorusije i Rusije, osnovni pravni akt saveza usaglašen je mesec dana kasnije, a dve godine nakon toga i Sporazum o formiranju Savezne države. Tokom ovog procesa i zbog sadržaja potpisanog i zbog optimističnih najava predsednika obe zemlje, često je isticano kako se „Rusija i Belorusija u fazama kreću ka dobrovoljnom ujedinjenju u Saveznu državu, uz očuvanje nacionalnog suvereniteta država - članica.“ I pored toga, i pored nesumnjivih uspeha koji su postignuti na ekonomskom planu, nakon dve decenije je ipak uočljivo da „posao nije priveden kraju“.
Iako Savezna država postoji, njeni dometi u spoljnoj politici nisu najjasniji. Između ostalog i zbog toga što uprkos čvrstim vezama, političkim, privrednim, socijalnim i individualnim, beloruske vlasti nisu priznale proglašenu nezavisnost Abhazije i Južne Osetije, pa čak ni rezultate krimskog referenduma, dok u Minsku objašnjavaju da o tim koracima nisu bili prethodno upoznati, već je Moskva odluke donosila samostalno. Nesuglasice postoje, bez obzira bile one male ili velike, tekuće ili dugoročne, neozbiljne ili značajne, primetili su to i nemački istraživači, a pre njih i analitičari Stejt departmenta.
Da bi se „potkopala“ ukupna pozicija Moskve, od nje treba postepeno „odvajati“ dosadašnje saveznike. „Krnjiti“ ugled i uticaj, stvarati „zlu krv“. Putin je toga svestan, to se vidi iz njegovog neprihvatanja saveta da „okrene list“ i uloženog truda da smiri strasti, a bilateralne odnose „vrati u stari tok“. I da ponovo pokuša sa ubrzavanjem integracije koja bi dala neki novi smisao Saveznoj državi. Jer, taj projekat je mnogo veći za Putina, nego što se na prvi pogled čini. Ako se ovaj posao uspešno završi, to će biti model i za dalje integracije sa nekim drugim zemljama. Pitanje koje bi se usled eventualnog neuspeha postavilo jeste: ako Rusija nije sposobna da očuva Saveznu državu sa Belorusijom, kako uopšte može inicirati ikakve integracije sa bilo kojom drugom zemljom, razvijati Evroazijski savez? Uostalom, Pompeo je baš ovo imao na umu kada je „branio suverenitet Belorusije“.
Pročitajte još: