U Beogradu ima oko 2.050 samostalnih umetnika, od ukupno 2.353, koliko ih je širom Srbije. Po Zakonu, lokalne samouprave samostalnim umetnicima mogu da plaćaju poreze i doprinose u iznosu koji se inače uplaćuje za minimalnu mesečnu zaradu.
Dug za porez – tuđa greška
Upravo to je činio grad Beograd, zbog čega su umetnici mogli da računaju bar na minimalnu penziju, kada za to dođe vreme. Međutim, sve je pošlo po zlu kada je Grad pre oko 15 godina propustio uplatu. Plaćanje se eventualno nastavilo, ali se, pored osnovnog duga, pojavila nova muka – kamata, koju Grad nije pokrio.
U početku su to bile male sume, koje su vremenom porasle u ozbiljne dugove. Pre nešto više od godinu dana, dug je bio između 900.000 i 1.100.000 evra, što je oko polovine ukupnog iznosa koji će umetnici dobiti kao pomoć zbog krize izazvane virusom korona.
Predsednik Koordinacionog odbora umetničkih udruženja Bojan Kovačević rešenje problema vidi u tome da grad Beograd ili Poreska uprava pristanu na vanredan trošak koji bi ta dugovanja rešio.
Prema njegovim rečima, taj problem je pokušalo da reši nekoliko generacija rukovodstava udruženja, ali bezuspešno.
„Neki predstavnici grada Beograda su se pozivali na činjenicu da u Zakonu piše da lokalna samouprava može da plaća samostalnim umetnicima te dažbine, ali ne i da mora. To se pretvara u jednu pohvalu voluntarizmu, gde Vi, kao činovnik gradske uprave, nešto možete, a ne morate“, istakao je Kovačević.
On ukazuje na to da takav pristup može da izazove strepnju kod velikog broja umetnika, jer bi to značilo da pokrivanje tih dažbina nije sigurno.
Nepravedno rešenje
U jednom trenutku, neko je kao rešenje predložio da se dug samostalnih umetnika reguliše reprogramom, kojim bi kamate bile otpisane, pod uslovom da se osnovni dug plati na rate.
„Taj predlog je, zapravo, podrazumevao da svaki umetnik koji prihvati takav modus de fakto, pa i de jure, prizna svoju krivicu, odnosno, da je dug nastao njegovom odgovornošću, a u stvari je nastao potezima grada Beograda“, svedoči Kovačević i dodaje da većina umetnika taj predlog nije prihvatila.
Posledice dugovanja višestruke
Posledice dugovanja bile su višestruke. Penzije, koje ionako nisu velike, jer se doprinosi uplaćuju kao za minimalac, nekima su bivale još manje, zbog toga što im se u radni staž nisu računale godine sa dugovanjem.
„I dan danas, neki naši umetnici se, kada im po stažu i godinama dođe vreme za penziju, iznenade kad shvate da im nešto nedostaje, jer im nije uplaćivano za nekoliko godina“, kaže Kovačević.
Čak se dešavalo i to da zbog duga neki nisu mogli da produže zdravstveno osiguranje, ali Kovačević predočava da je taj problem rešen, pod pritiskom javnosti. Političkim odlukama i uticajima doneto je rešenje da umetnicima zdravstvene knjižice budu produžavane do daljeg.
Razdvajanje dužnika – neophodno
Kovačević je ukazao na to da među umetnicima sa dugovanjima postoji manji broj njih koji, iz drugih razloga, duguje velike svote novca, a nalazi se u istom košu sa onima koji za svoje dugove nisu odgovorni.
„Nezgodna činjenica je što poreska uprava nije pomogla umetničkim udruženjima i umetnicima tako što bi razdvojila vrste dugovanja, kako bismo tačno znali ko šta duguje i po kojoj osnovi“, napomenuo je Kovačević i dodao da je Koordinacioni odbor ranije tražio sastanak sa direktorom Poreske uprave, a potom i sa ministrom finansija, ali odgovore nisu dobili.
Povodom poreskih dugovanja kontaktirali smo grad Beograd, ali odgovor nismo dobili.
Problemi i sa prodajom umetnina
Mnogi samostalni umetnici svoja dela prodaju „na ruke“, jer dažbine u regularnim finansijskim tokovima mogu da budu visoke, a potražnja za umetnošću ionako nije velika. To podstiče sivu ekonomiju i utiče na visinu penzije umetnika.
Kovačević napominje da porez zavisi od tipa ugovora koji se sklapa, a kao primer navodi svoj slučaj – prilikom sklapanja ugovora o autorskom radu preko njegovog Udruženja (ULUPUDS), porez je iznosio 13 odsto.
Iako su sivi tokovi novca pogotovo izraženi u domenu trgovine umetninama, on ističe da uzrok nisu samo finansijski razlozi.
„Pre svega, mi nismo navikli da plaćamo umetnost i autentične proizvode. Često me pitaju zašto kod nas tržište dizajna nije razvijenije? Mi nemamo tu naviku. Kao što vino ne pijemo svakog dana za ručak, nego kad je slava ili neki poseban događaj. Iza toga se kriju i neki kulturološki modeli, ne samo čiste finansije“, objašnjava Kovačević.
Pročitajte još: