„Carstvo letnjeg meseca“, autora Semjuela Gvina, ušlo je 2010. u uži izbor za Pulicerovu nagradu, i, prema Skrobonjinim rečima, iako se radi o ozbiljnom istoriografskom delu, čita se kao vestern roman.
O američkim Indijancima, ljudi sa ovih podneblja mogli su da se upoznaju uglavnom kroz vesterne, u kojima Džon Vejn ratuje protiv Indijanaca, iz romana nemačkog pisca Karla Maja i američkih pisaca Zena Greja ili Džejmsa Fenimora Kupera, koji daju romantizovano viđenje Indijanaca i života na Divljem Zapadu. Uz to, u nekadašnjoj Jugoslaviji izdavani su nebrojeni roto-romani i stripovi povezani sa tematikom sukoba belaca i američkih Indijanaca.
Otrežnjenje je došlo sa filmom „Plavi vojnik“ Ralfa Nelsona iz 1970, koji opisuje pokolj Indijanaca na Send Kriku iz 1864, a osamdesetih se pojavila i knjiga Dija Brauna „Sahranite mi srce kod Ranjenog kolena“, koja opisuje indijansku verziju ratova koje su belci vodili protiv njih. „Carstvo letnjeg meseca“ bavi se usponom i padom Komanča, naroda koji u istoriji američkih domorodaca zauzimaju posebno mesto, kaže Skrobonja:
„Njihova istorija je izuzetno zanimljiva i jako malo poznata većini nas, koji smo na taj period američke istorije navikli da gledamo kroz holivudske filmove“.
Komanči – najbolji američki konjanici
Komanči su živeli na prostoru koji je poznat kao Velike ravnice, na današnjem Srednjem zapadu SAD, ogromnoj teritoriji istočno od Stenovitih planina. Bili su lovci-sakupljači – Velike ravnice bile su stanište nebrojenih krda bizona, od kojih su Indijanci dobijali meso, kosti za pravljenje oruđa i oružja, kao i kože od koje su pravili odeću ili od nje pravili šatore – tipije.
Uspon Komanča počinje sa pojavom konja – mustanga u preriji, koje su na američki kontinent doveli španski osvajači.
Zahvaljujući mustanzima, Komanči su razvili ratnu tehniku, različitu od ostalih plemena – bili su veoma precizni u gađanju strelom iz sedla, kao i veoma vešti u baratanju kopljem dugim oko četiri metra.
„Komanči su te konje dobili kao poklon, za njih su konji značili ozbiljan tehnološki skok. Imali su, za razliku od drugih plemena, jako razvijen osećaj za konje. Taj tehnološki poklon Komanče je učinio u XVIII i XIX veku najmoćnijom lakom konjicom na svetu. Za razliku od drugih Indijanaca bili su izuzetno vešti u jahanju i koristili su konje za borbena dejstva. Beli vojnici, naoružani musketama, koje su se punile kroz cev, mogli su da ispale najviše dva metka u minuti, dok su Komanči, koji bi se savili ispod vrata konja, mogli da ispale čak dvanaest strela“, opisuje Skrobonja ratničke sposobnosti Komanča.
Najveći poglavica Komanča – čovek bele krvi
Knjiga počinje incidentom u Parkerovoj tvrđavi iz 1836, nedugo pošto je Teksas stekao nezavisnost (Teksas je bio nezavisna republika između 1836. i 1848.), kada su Komanči napali ranč-tvrđavu uticajnog teksaškog klana Parker i zarobili dve žene i troje dece, među kojima je bila i Sintija En Parker, koja će se kasnije udati za poglavicu Petea Nokonea.
Iz braka sa njim, Sintija je dobila sina Kvanu Parkera, poslednjeg velikog ratnog poglavicu Komanča. U poslednjim ratovima sa belcima, između 1871. i 1975, Kvana će predvoditi Komanče protiv „Plavih bluza“ i biće prinuđen na kapitulaciju.
Sukobi belih naseljenika sa Komančima, prema Skrobonjinim rečima, bio je sukob civilizacija – jedne iz kamenog doba, druge moderne. Jedna od te dve civilizacije morala je da bude poražena. Kako je razvoj naoružanja napredovao, tako su Indijanci sve više potiskivani. Uz to, razvoj železnice i bespoštedno istrebljivanje bizona, osnovne namirnice Indijanaca, učinio je da naseljavanje Srednjeg zapada bude sve masovnije.
„Belci su kao skakavci krenuli na Zapad, a Indijanci su to shvatili kao pretnju svom načinu života, što je naseljavanje objektivno i bilo. Bizoni su prestali da dolaze na vekovna lovišta. Indijanci su pokušavali da zaustave taj talas i da vrate naseljenike nazad, što se često i dešavalo. Tek posle određenog broja godina, doći će do razvoja oružja, pa će belci početi da koriste Spenserove repetirke i Koltove pištolje“, kaže Skrobonja.
Za vreme američkog građanskog rata, Indijanci su imali uspeha u borbi protiv belaca, s obzirom da je gro vojske bio angažovan na Istoku; nakon rata, predsednik SAD Julisiz Grant zagovara politiku pregovora sa Indijancima, međutim, 1867. pregovori propadaju i „Indijansko pitanje“ rešeno je vojnim putem.
Preispitivanje i postojanje neke vrste kajanja prema onome što su belci učinili Indijancima traje neprestano, ali ono nema nikakvog efekta, kaže Skrobonja. Filmovi poput „Plavog vojnika“ ili „Malog-velikog čoveka“, snimljenih pod uticajem rata u Vijetnamu, kritički su govorili o odnosu belaca prema Indijancima, o genocidu nad njima i njihovoj asimilaciji i to se nastavlja i dalje.
„Krajem XIX veka sloboda života u preriji definitivno je ugušena i bela civilizacija je prevladala. Ostali su samo ostaci sećanja na nivou folklora, predanja i ovakvih knjiga, koje su vredno svedočanstvo o tome šta se sve dešavalo. Možda će nagnati neke nove generacije da drugačije razmišljaju i da ne postupaju na isti način“, zaključuje Skrobonja.