Državnoj granici, o čijoj navodnoj nepotrebnosti i prevaziđenosti u „svetu kao globalnom selu” je izrečeno i napisano bezbroj nipodaštavajućih rečenica, ponovo je priznata nezaobilazna uloga ne samo barijere protiv migrantske najezde već i bezobalnog širenja zaraze.
Kada jača od slabije države organizovano otme čitav kontingent rukavica, ukrade milione maski, preusmeri transport respiratora i preproda higijenska sredstva, belodano je da zakon džungle nije prestao da važi, da nema nikakve solidarnosti među saveznicima i da nije toliko čovek čoveku koliko država državi „vuk”. U tome su prednjačile zemlje Zapada – SAD i članice EU – u kojima je proradio refleks samoživog imperijalnog, kolonijalnog rivalstva, beskrupuloznosti i otimačine.
Stoga, čemu iznenađenje kada su zahtev Srbije, koja je još na početku širenja virusa tražila hitnu i blagovremenu pomoć, bez pardona odbacili. A možda je tako i bolje – Srbija je shvatila s kim ima posla, okrenula se sebi i u onoj večitoj narodnoj „u se i u svoje kljuse” potražila spas. Pokrenuo se pozitivan srpski inat i ispoljio entuzijazam karakterističan za krizne situacije kojih je bilo toliko u srpskoj istoriji.
Događaji koji menjaju svet
Postoje događaji koji, trenutno ili u relativno kratkom periodu, snažno uzdrmaju jednu državu, region, kontinent, čitav svet. To može biti prirodna katastrofa – erupcija vulkana, zemljotres, cunami, suša, poplava – ali i neki kataklizmičan društveni poremećaj – rat, revolucija, teroristički napad, raspad države, finansijski slom. Pored velikih žrtava i materijalne štete, oni proizvode promene međuljudskih odnosa, vrednosnog sistema, ličnih i kolektivnih prioriteta, tumačenja prošlosti i percepcija budućnosti. Takav veliki šok obično postaje kamen-međaš istorijskih epoha, razvojnih ciklusa, civilizacijskih tokova i geopolitičkih transformacija. Od njega može da se krene ili stranputicom, u regresiju i propast, ili pak da se stupi na viši duhovni, ekonomski i tehnološki stepenik. Nekada je početak kraja čak i najmoćnijih imperija za koje njihovi savremenici – i vladaoci i podanici – misle da su večne. S druge strane, nije redak slučaj da postane pokretač, početni impuls i iskra „pasioniranosti” (L. Gumiljov) za najveća pregnuća i nedostajuću koheziju do tada letargičnog naroda i njegove elite.
Neizvesna budućnost
Korona pandemija, za koju ni toliko često apostrofirana struka pouzdano ne zna da li jeste ili nije planski izazvana, prolazi li, sledili li drugi i treći talas, vraća li se sledeće zime ili proleća, hoće li virus beskrajno mutirati i moramo li ubuduće „živeti s njim”, iz temelja je uzdrmala svet. Kako se u medicinskom smislu smiruje njeno dejstvo, pojačava se kolateralna euforija – od obaveznosti primanja vakcine iako se, kažu, za njom tek traga, do odštetnih zahteva izazivačima zaraze iako se ne zna odakle je stvarno potekla. U svakom slučaju, i naučna prognostika i šarlatanska futurologija lansirale su rečenicu koja se kao crvena nit mesecima provlači kroz senku svakodnevnih apokaliptičnih izveštaja o hiljadama zaraženih, testiranih i preminulih: „Više ništa neće biti isto”!I svako je tumači na svoj način:
Epidemiolozi strepe od nečeg još smrtonosnijeg, turistički poslenici su u strahu da će morati da stave katanac na svoje agencije, zagovornici slobodnog kretanja ljudi, robe i kapitala pitaju se u koju mantru sada da veruju, sportski mešetari panično posmatraju prazne stadione, uzaludne reklame i nekadašnje višemilionske transfere savremenih gladijatora. A tzv. običan narod suočava se sa pretećim licitiranjem pada BDP-a, smanjenjem plata, gubitkom radnih mesta, nemogućnošću plaćanja rata kredita, prinudnim iseljavanjem i zaplenom imovine. Političari, po običaju, uglavnom su zabrinuti kako će se sve to odraziti na njihov rejting. Dakle, različita su opažanja ŠTA to „više neće biti isto”.
Znakovi pored puta
„Male znake budućih velikih promena” (šeik Imran Husein) trebalo bi prepoznati, prema njima se vladati i projektovati pozicioniranje u budućnosti – posebno na Balkanu, mestu sudara civilizacijskih i geopolitičkih „tektonskih ploča”. Pojave i procesi koji su i ranije ukazivali na temeljno preoblikovanje sveta, korona fenomen je još više naglasio. Već sada se vidi da će dolazeće postpandemijsko vreme pokazati da se ostvaruje čak i ono u šta većina nije verovala ili je mislila da će doći mnogo kasnije. Isplivali su na površinu i više ne deluju iz drugog plana moćni pojedinci, koji zahvaljujući svom bogatstvu i uticaju smatraju kako mogu da regulišu broj, prirodni priraštaj i migracione tokove čitavog čovečanstva. Oni se samopreporučuju za navodne spasioce sveta „vakcinacionim menadžmentom”, zahvaljujući kome bi uspostavili novi instrument kontrole plebsa i, naravno, zaradili još koju milijardicu. Kriza, kompromitacija i vitoperenje demokratije do neprepoznatljivosti, naročito nesposobnost raslabljenog neoliberalnog simulakruma da se suprotstavi virusu, tom „malom, nevidljivom neprijatelju”, za posledicu ima uspon lažne alternative u autoritarnim ličnostima i režimima. Da li će i ove pojave prerasti u pandemiju ili će ostati samo epizoda izazvana velikim šokom?
Neizlečiva malaksalost EU
Vreme korone bilo je zatišje kada su ranije pokrenuti tokovi samo primireni. Sa prolaskom zaraze, oni će se nastaviti još burnije. Naravno da je tout le monde zagledan u delovanje i odnose velikih sila. A njih ni ovoga puta nisu prestali da pokreću geopolitički interesi i nadmetanje za primat. To se primećuje na svakom koraku: od međusobnog sumnjičenja za „liferovanje” virusa i neobuzdavanje njegovog širenja, do ciljanog usmeravanja medicinske pomoći i odštetnih zahteva u trilionskoj dolarskoj vrednosti. U svemu tome najgore je prošla Evropska unija.
Pokazala je da zbog „konstrukcijske greške”, a dodatno ranjena nedavnim bregzitom, ne može da se blagovremeno i adekvatno snađe pred iole težim testom. Toliko zaklinjanje na solidarnost u „zajedničkoj evropskoj kući” ostalo je samo mrtvo slovo na papiru čak i za tzv. stare članice kakva je Italija. Paradigmatično, ostavljena na cedilu od Brisela, dobila je pomoć iz Moskve i Pekinga, uz antologijske scene skidanja zastava EU i podizanja ruskih i kineskih. Ništa manje tragično nije prošla ni Španija. EU-skepticizam, ionako zastupljen u „južnim članicama”, dobija novi zamah i širi se kao epidemija i na druge zemlje. Pitanje „čemu ovakva EU?” postaje dezintegracioni virus protiv koga će se teško naći geopolitička vakcina.
Ka deamerikanizaciji sveta
Korona je žestoko napala i još uvek vodeću svetsku silu SAD, dokazujući njenu ranjivost, upitnost kredibiliteta i dugoročnu deklinističku putanju. Zvanično, broj preminulih je krajem maja 2020. godine već premašio 100.000, što je ubedljivo prvo mesto sa 29% svih preminulih u svetu. Samo u saveznoj državi Njujork zarazu nije preživelo više lica nego u Francuskoj ili Španiji. Sistem teško izlazi na kraj sa neočekivanim izazovom jer se u dilemi ljudi ili ekonomija opredeljuje za ovo drugo. A aktuelna demonstracija unutrašnje slabosti samo upotpunjuje defanzivu na globalnom geopolitičkom planu. Aktuelni predsednik i njegova administracija znaju da SAD zahvaljujući ranije stečenim privilegovanim statusom i eksploatacijom „ostatka sveta” više ne mogu svom stanovništvu da obezbeđuju lagodan život. Istovremeno, njihovi suparnici u vidu tzv. duboke (dubinske) države misle da to još uvek mogu tako što će nastaviti da izazivaju i učestvuju u sukobima svuda i protiv svakoga ko im se suprotstavi. To je ključna tačka sučeljavanja od čijeg ishoda ne zavisi samo sudbina američkih građana već čitavog čovečanstva. Odlučujuće poprište i „glavna geopolitička nagrada” bila i ostala je Evroazija – „velika šahovska tabla” (Z. Bžežinski), gde su SAD i dalje „igrač”, ali usled prenapregnutosti sa sve slabijom „pozicijom” i u „cajtnotu”. A na najprostranijoj, najmnogoljudnijoj, resursima najbogatijoj, etnocivilizacijski najheterogenijoj i geostrategijski najosetljivijoj kopnenoj masi na planeti ne sme biti vakuuma moći, jer to vodi u globalni besporedak i haos sa nenaslutivim posledicama.
Kinesko-ruska globalizacija
I ranije, a naročito tokom pandemije, bilo je očigledno da će Kina, rame uz rame s Rusijom, artikulisati geopolitičko preuređenje Evroazije i kreirati sopstveni umesto američkog tipa globalizacije. Uspešna borba protiv virusa poslužila je kao pokazatelj ne samo sposobnosti Kine da pomogne sopstvenoj mnogobrojnoj populaciji već i spremnosti da to učini i drugim ugroženim nacijama. Liderska zrelost sve više će dolaziti do izražaja posle velikog šoka, koji ona neće propustiti da iskoristi kao dodatni impuls pre svega u konkretizaciji svoje koncepcije „Pojasa i puta”. Magnetizam kineske „ofanzive šarma” postaje čak i za zapadne zemlje neodoljiv, ali u krajnjem ishodu ništa manje efikasan od američkog bahatog nametanja sopstvenih interesa „u svakom kutku sveta”. U nastojanju da okonča neprirodno stanje da Evroazijom upravljaju SAD kao neevroazijska sila, prednosti Kine su višemilenijumska kultura, nagomilano iskustvo, umeće vladanja, brzorastuća ekonomija, tehnološki napredak, funkcionalan sistem... I strpljenje! Jer, kako kaže kineska poslovica, „ne obara se svako drvo prvim udarcem”. Međutim, već sada se vidi da tako krupan cilj čak ni „dalekoistočni džin” neće moći da ostvari bez saradnje sa Rusijom. Budući da „Kinu zanima povezivanje, a ne integracija” (L. Savin), jedino sadejstvo sa pijemontskim kapacitetom Rusije kao Heartland-a može da privuče sile nižeg nivoa, te sukcesivno i ostale zemlje. Štaviše, neki vid unapred dogovorene podele na zone odgovornosti ili interesne sfere bio bi ne samo trenutno svrsishodan već bi i preventivno delovao na moguće sukobe u budućoj, Novoj Evroaziji.