Sputnjik je pitao našeg akademika kakva bi to cena mogla da dođe u obzir, pošto je najpozvaniji da na to odgovori kao tvorac tvrdnje da je Kosovo najskuplja srpska reč. Bećković nas najpre podseća da do sada niko nije ni popisao našu materijalnu imovinu, a da se duhovna nikada ne može ni popisati.
„Nisam primetio da je neko rekao koliko mi tamo imamo reka, u rekama riba, koliko imamo šuma i u šumama zveri i ptica. I koliko blaga imamo u rudama, a da ne govorim o drugim svetinjama pod zemljom. Nego se govori samo — Kosovo. Da im damo Kosovo. A šta se sve pod tim podrazumeva, taj inventar nije niko napravio.“
A na pitanje može li se on uopšte napraviti, srpski pesnik odgovara:
„Pa da je bar pokušao, nekako bi bilo očiglednije šta oni traže i čega bi mi trebalo konkretno da se odreknemo. Ja sam spominjao da su Mađari na Mohaču vršili iskopavanja i našli kosti svojih ratnika. Ja sam uvek bio uveren da smo mi kopali na onim mestima koja je narodna poezija obeležila, da bismo i mi našli tu kosovske junake. Nije slučajno da je neko nazvao Kosovo — srpsko junačko groblje.“
Svemu tome bi, kaže Bećković, valjalo ući u trag i predočiti svetu kako bi im bilo jasnije šta to oni traže.
„Ovako je samo tom rečju Kosovo to zaklonjeno, pa se čini da je to samo neka teritorija bez svetinja. I kada se sada govori ne damo svetinje — Kosovo je najveća svetinja. I najskuplja srpska reč.
Bez krvi se nije mogla kupiti, bez krvi se ne može ni prodati, podsetili smo Matiju na njegove reči.
„I tu smo svi poginuli, davno pre n'o smo se rodili“, zaključuje za Sputnjik naš veliki pesnik.