Izraz „izvoznik bezbednosti“ prvi put sam čuo od jednog albanskog poslanika iz BJR Makedonije još 2006. godine. U priči da kada se država pridruži NATO ona više „ne uvozi bezbednost“, već je – eksportuje.
Peter Due, tadašnji šef kancelarije UN u Beogradu naglasio je pre nekoliko godina: „lepo je videti da zapadni Balkan od regiona koji je morao da ʼuvoziʼ bezbednost postao region koji sada ʼizvoziʼ bezbednost.“
Amerikanci najviše insistiraju na ovoj neobičnoj mantri što pokazuje i izveštaj iz aprila 2019. godine na zvaničnoj stranici ambasade o civilno – vojnoj saradnji SAD i Srbije i zajedničkoj obuci „vojnog personala“ koji se završava zaključkom: „Ova interakcija pokazuje posvećenost Srbije tome da bude izvoznik bezbednosti kroz učešće u bitnim mirovnim operacijama Ujedinjenih nacija i Evropske unije na lokacijama kao što su Centralnoafrička Republika u Africi, Liban na Bliskom istoku i drugde.“
Aktuelni američki ambasador u Srbiji tezu proširuje ocenom kako postoji prilika da kod nas i u našem okruženju stvari krenu drugačijim, uspešnijim smerom, a to znači „prosperitet, stabilnost, zemlja u kojoj se poštuju demokratske norme i zemlja koja će biti izvoznik stabilnosti i mira u regionu.“ Evropski komesar za budžet i administraciju Johanes Han naglašava da Balkan pripada Evropi, pa je zato neophodan angažman EU zarad „izvoza stabilnosti, umesto uvoza nestabilnosti.“
Urnebesne fraze koje se serviraju Srbiji
Nećemo više biti samo izvoznici bezbednosti, već i stabilnosti. A da bi to postali, prema mišljenju Hana, moraćemo da uvozimo još malo stabilnosti iz Brisela.
Ocena Lazanskog sasvim je na mestu: radi se o urnebesnim frazama. Šta znači uvoz ili izvoz bezbednosti i stabilnosti? Da li okupator ili kolonizator koji raspoređuje vojne snage i zavodi prinudnu administrativnu upravu izvozi bezbednost? Da li porobljeni narod u razorenoj državi tako uvozi mir i stabilnost? Prvo pitanje je, svakako, mogu li se bezbednost i stabilnost izvoziti? Bezbednost podrazumeva odsustvo pretnje, stabilnost težnju za održavanjem institucija koje postoje i ustaljenost procedura.
Oba pojma određuju stanje, zavise od okolnosti na koje utiče izvestan broj predvidljivih i nepredvidljivih varijabli. Zbog toga bezbednost i stabilnost ne mogu biti predmeti trgovine, nisu roba ili usluge koje imaju svoju cenu formiranu u relativnom odnosu ponude i potražnje.
Posmatrano iz ugla teorije, ove konstrukcije ne znače apsolutno ništa. Međutim, posmatrano iz ugla političke semantike (ili semantike političkih termina) one sa sobom nose određene poruke i pouke. Prva poruka je ideološkog karaktera, jer ukazivanje na uvozno – izvozne odlike stanja govori da se nalazimo u okviru neoliberalizma. Zagovornici ovog koncepta su, između ostalog prihvatili i tezu da u politici važe brojni tržišni principi i pravila iz „slobodne ekonomije“. Sve je stvar trgovine i sve se može opisati „trgovačkom terminologijom“.
Pouke koje bi trebalo izvući
Pouka je da oni koji ovako nastupaju pripadaju jednoj, tačno određenoj i poznatoj ideološkoj matrici. Politički kontekst svega jeste da i ovako insistiraju na širenju svojih institucija i procedura (ova dva pojma shvatiti u najširem mogućem smislu) nauštrb tradicionalnih i tokom nekoliko iteracija kroz istoriju potvrđenih. Ovakav proces često se odvija brzo i nametanjem „rešenja“ što uzrokuje velike društvene lomove. Primer pokušaja podsticanja migrantskih talasa ka Evropi i šta je to izazvalo u društvima mnogih evropskih država samo je jedna ilustracija toga.
Druga poruka je geopolitičkog karaktera, pošto nam ona pokazuje šta su dugoročni ciljevi njenih emitera na odnosnom geografskom prostoru. Bezbednost je u velikoj meri i stvar percepcije. Ono što jedan shvata kao bezbedno, za drugoga je nebezbedno. Da bi se osećao sigurnije, pojedinac će kupiti automatsku pušku, naoružati se i tvrditi da „izvozi bezbednost“ u celu ulicu. Ali, prvi komšija će to videti kao krupnu pretnju, jer suseda preko plota drži za psihički labilnog, te za njega baš nije izvesno kada i protiv koga to oružje može biti upotrebljeno.
Za američku bezbednost važno je dalje širenje NATO. Vašington će lakše ostvarivati svoje dugoročne planove ukoliko što je moguće više „problematičnih regiona“ stavi pod svoj „vojno – politički kišobran“. U tom smislu, pozicija SAD biće sigurnija. Slično je i sa stabilnošću EU o kojoj govori Han. I jedno i drugo u konkretnom slučaju podrazumevaju saglasnost Srbije sa dugoročnim (geo)političkim regionalnim projekcijama i aktivnostima preduzimanim na Balkanu poslednjih četvrt veka. Dakle, ne samo prihvatanje pune legalizacije statusa lažne države Kosovo u međunarodnom okviru, već i pristanak na narative o Republici Srpskoj kao genocidnoj tvorevini, SPC kao poslednjem čuvaru velikosrpske ideje i u krajnjoj liniji – opravdanosti NATO agresije. To neumitno vodi ka ukidanju nadležnosti srpskog entiteta u BiH, moguće i njegovom nestanku, temeljnom sprovođenju zakona protiv SPC u Crnoj Gori i još mnogo, mnogo toga.
Američki „izvoz bezbednosti“ i „izvoz stabilnosti“ od strane EU znače za Srbiju „uvoz“ njihovih istorijskih ocena i vizija za budućnost. Mi onda treba da budemo zadovoljni pošto ćemo kao deo tog „velikog i civilizovanog“ sveta „izvoziti bezbednost i stabilnost“ u Centralnoafričku Republiku i Liban. Naravno, o trošku naših poreskih obveznika.
Pouka iz ovoga je da se bezbednost mora osiguravati shodno sopstvenim dugoročnim interesima, uključujući i istorijske ocene i vizije za budućnost. Od nameta nema selameta. Od onoga što se krije iza fraze o „uvozu bezbednosti i stabilnosti“ može biti samo štete. Od onoga što se krije iza fraze o Srbiji kao „izvozniku“ ne može biti preterane koristi.
Možda nekome ove fraze lepo zvuče, ali u teoriji one ništa ne znače, dok u praksi Srbiji ništa ne donose.