Palmer je ponudio američke usluge u rešavanju brojnih grčko-turskih sporova tokom video-konferencije koja je održana u organizaciji nemačkog Maršalovog fonda, pomenuvši samo najnovije tenzije između dve zemlje — kršenje grčkog vazdušnog prostora od strane turskih borbenih aviona, spor oko teritorije na reci Evros (Marica), kao i grčku nameru da tamo stacionira još četrnaest interventnih jedinica i izgradi novu graničnu ogradu.
Međutim, Palmer je odustao od poslovične američke neutralnosti kada su u pitanju dve članice NATO-a, Grčka i Turska, koje su od 1947. u interesnoj sferi Vašingtona. Ovoga puta, kao da odgovornost prebacuje na Ankaru:
„Želeo bih da ohrabrim Tursku da učini napore kako bi se smanjila tenzija na grčko-turskoj granici kod Aleksandropolisa, koja je istovremeno i turska granica sa EU“, naglasio je zamenik pomoćnika američkog državnog sekretara za Evropu i Evroaziju.
Novi spor Grčke i Turske — reagovala i Amerika
Zahvaljujući američkom posredovanju, već nekoliko puta od Drugog svetskog rata nije došlo do rata između Grčke i Turske. Situacija je dva puta posebno dolazila do tačke ključanja preteći da preraste u otvoreni rat — 1987. i 1996. Oba puta NATO i Vašington su uspeli da spreče sukob. Ako sudimo po težini, sadašnji konflikt nije ni nalik ovim prethodnima, pa tako mešanje Vašingtona može i da začudi.
Pogotovo zato što Evros svake godine menja tok, kako napominje dopisnik grčke nacionalne televizije Nikos Pelpas, koji dodaje i kako je teritorija koju ova reka ostavlja, do sada bila predmet tehničkih pregovora na lokalnom nivou, bez velike pompe.
„Sada, posle migrantske krize sa početka godine i najave Grčke da će podići novu ogradu na granici, Turska nalazi priliku da ospori tu teritoriju i da stvori napetost pokušavajući, po mom mišljenju, da uvuče Grčku u dijalog o granicama, koji bi se kasnije proširio na druge delove međudržavne granice, uglavnom na moru“, smatra on.
Zašto se Vašington okreće Grčkoj
Do sada je Vašington pokušavao da održi balans između dve države, sa jedne strane, jačajući svoj uticaj na Grčku, a sa druge pokušavajući da spreči Tursku da se okrene Rusiji.
„Zato su sve njihove izjave do sada bile neutralne, uopštene, podržavajući obe strane. Sada vidimo da je Palmer konkretniji i rekao bih označava Tursku kao krivca. To nije slučajno. Naime, Amerikanci su glavni kandidati za kupovinu luke u Aleksandropolisu i nameravaju da tamo izgrade veliku ekonomsku i energetsku, kasnije, ko zna i vojnu bazu. Zato Palmer i imenuje Aleksandropolis, koji je dalje od granice, a ne Evros, kako se zove ceo region“, napominje Pelpas.
Upravo je zbog tendera za kupovinu luke u Aleksandropolisu, dodaje naš sagovornik, Vašington postao osetljiviji za grčke interese.
Grčko-turski odnosi — strateški pogled
Grčko-turski odnosi opterećeni su prošlošću, ocenjuje dugogodišnji dopisnik iz Atine i iz Ankare Vojislav Lalić. Dve strane još ne mogu da se oslobode teškog nasleđa prošlosti. Razgraničenje u Egejskom moru, pitanje pravoslavne crkve u Turskoj, kiparski problem samo su neka od otvorenih pitanja između dve zemlje, podseća on.
Amerika je, prema Lalićevim rečima, zainteresovana za normalizaciju grčko-turskih odnosa iz jednog jedinog strateškog razloga.
„Obe zemlje su istureno jugoistočno krilo NATO-a. One su vrlo značajne u Mediteranu; nezaobilazne su na putu prema Bliskom istoku, pogotovo Turska, i na putu prema Rusiji. Amerika upravo u tim zemljama ima dve najveće baze. Prema tome, Amerika će, bez obzira na odnose sa Turskom koji su u poslednje vreme često bili na proveri, sigurno učiniti sve, a mislim da će i uspeti, da smire strasti. To neće ići ni brzo, niti lako, ali neće dozvoliti dalju eskalaciju sukoba“, tvrdi on.
Naš sagovornik je, kako kaže, siguran da će Palmerova najava doneti određene rezultate, ali da će za to biti potrebno vreme.
Još 1947. Vašington je uvukao Grčku i Tursku u svoju sferu uticaja, kako bi sprečio prodor tadašnjeg SSSR-a u Mediteran. Od tada, on je glavni arbitar u grčko-turskim odnosima i ne dopušta eskalaciju sukoba između dve zemlje uprkos stalnim tenzijama.