Tito je, kaže istoričar Ljubodrag Dimić, redovni član SANU, bio istorijska gromada, retki političar koji je prelazio gvozdenu zavesu, udaljio se od Evrope i došao do Trećeg sveta postavši lider nesvrstanih, preživeo zagrljaj Josifa Staljina a sukob s njim kapitalizovao na Zapadu.
Titova spoljna politika kao obruč držala rasušeno bure Jugoslavije
Ta i takva spoljna politika, iako oročena njegovim trajanjem, poslednjih 10 godina Titovog života svojim obručima, kako kaže Dimić, koliko-toliko je držala rasušeno bure jugoslovenskih republika, da bi se na kraju sve obrušilo u građanskom ratu.
Koncepcija bratstva i jedinstva bila je jedan od oslonaca Titove Jugoslavije, a on sam je verovao da je rešavanje nacionalnog pitanja jedna od najvećih tekovina revolucije.
Kada su Tita u maju 1945. pitali za granice jugoslovenskih republika on ih je uporedio sa žilicama u mermeru — kad prođete preko njih ne osetite ništa. Nekoliko decenija kasnije to će postati međudržavne granice.
Kako su crtane granice republika
Dimić, gostujući u emisiji povodom 40 godina od Titove smrti, podseća da je granice za svega dve nedelje odredila partijska komisija na čelu sa Milovanom Đilasom. Neke su, ističe, bile istorijske a neke iscrtane, a sada su to granice svetova, „onoga šta jeste a šta nije Evropa”.
Granice su, kako dalje obrazlaže, napravljene tako da umanje snagu Srbije i srpskog naroda koji je živeo i na prostorima drugih republika. On će kasnije biti proganjan i sabijan u maticu.
„U tom kontekstu otvara se problem da li je tu bilo rešeno nacionalno pitanje. Ono je u toj federaciji ravnoteže bilo rešeno 1945. pre svega zahvaljujući upotrebi sile partije. Već sredinom šezdesetih godina ta priča o bratstvu i jedinstvu je derogirana činjenicom da jugoslovenska država živi u krizi od 1948. i da te posledice otvaraju sukobe unutar partije na vlasti“, opisuje Dimić.
.JPG){kind=link}
Iako je 1961. u sklopu usporenog približavanje Srba i Hrvata kao dva ključna naroda napravljena gramatika i rečnik srpsko-hrvatskog jezika, priča o podjednakom participiranju jugoslovenskih naroda u revoluciji, izneta iste godine na kongresu istoričara, bila je tempirana bomba jer to nije odgovaralo stvarnosti i jer je jedan narod podneo veće žrtve a posle toga radi mira u kući počeo da biva potiskivan.
„Tito nije rešavao srpsko pitanje, držao ga je zatvorenim i kad je sišao sa istorijske scene ono je otvoreno na eruptivni način u drugoj polovini osamdesetih što je izazvalo reakciju cele okoline“, konstatuje Dimić.
Ćutanje srpskih kadrova
Tome su, kako primećuje, svojim ćutanjem doprineli i srpski kadrovi.
„Srpsko pitanje je otvoreno tek u vreme Slobodana Miloševića ali druga je stvar da li je on za to bio spreman. Kako je on reformisan iz partijskog funkcionera u vođu nacije, kako je čovek koji nije bio pripreman da razume srpsko pitanje počeo da ga rešava i uz čiju pomoć — to sve zaslužuje ozbiljnu analizu da nam se greške ne bi ponavljale“, uveren je istoričar.
Na pitanje da li su nerešena nacionalna pitanja i glavni razlog zašto se Jugoslavija raspala maltene preko noći, i da li se Tito ogrešio o Srbe, penzionisani general Luka Kastratović ističe da se Jugoslavija nije urušila nego je razbijena.
To je počelo daleko ranije, zapadni političari su više godina pre Titove smrti raspravljali o tome kako da se posle njega izvrši prekomponovanje jugoistočne Evrope, kaže Kastratović. Iako ne poriče da u svemu ima i odgovornosti Josipa Broza, jer „Tito je bio svestan šta se sprema“, general smatra da je ključni razlog za raspad Jugoslavije to što su osamdesetih godina na čelo republičkih partija došli ljudi koji su instruirani da rade u skladu sa interesima zapadne politike.
Razbijanje JNA
Kastratović tu nalazi objašnjenje i za rasulo koje je JNA doživela početkom devedesetih godina kada su joj mnogi oficiri okrenuli leđa i svrstali se u stroj secesionista.
„JNA je razbijana smišljeno, a to su prvenstveno radile obaveštajne službe Nemačke, Engleske, Amerike a sve uz blagoslov Vatikana. Ogromne novce davali su i našim diplomatama koji su bili lakomi na novac da bi uvodili postepeno svoju ideologiju. Posle 1984. stvaran je odnos snaga u korist Zapada“, tvrdi Kastratović.
Akademik Dimić napominje da je JNA kao moderna armija bila spremna da brani granice Jugoslavije od spoljnog neprijatelja ali ne i od unutrašnjeg, te da nije mogla da izbegne sudbinu države.
„Kada je država počela da se federalizuje Ustavom iz 1974. armija je istog trenutka paralizovana“, kaže Dimić, za kog je posebno važna priča o pokrajinama kao odgovor na pitanje kako su oštećeni Srbija i Srbi.
„I to nije bio kraj: došlo se dotle da je tom narodu osporeno pravo da živi u jednoj državi koja se zvala Jugoslavija. Za svaki vid otpora proistekao iz činjenice da je srpsko pitanje otvoreno u trenutku kad država počinje da se raspada pokazivali su prstom na Srbe kao krivce za teror što je postao propagandni stereotip. Tako se ideja o hegemonizmu velikosrpske buržoazije pretvorila u tezu o velikosrpskom hegemonizmu koja će razoriti Jugoslaviju po cenu uništenja delova srpskog naroda na periferiji. Istovremeno, to je i dalje dominantna ideologija u čitavom nizu država koje su nastale na postjugoslovenskom prostoru“, upozorava Dimić.
Šta je Kardelj savetovao kosovskim Albancima
Po sličnom obrascu razvijao se i problem Kosova gde je prelomna 1967. godina kada je na partijskom plenumu Tito rekao: pazite da u Srbiji ne krene sve nacionalističkim tračnicama.
„Srpsko rukovodstvo počelo je lov na veštice. Na partijskom sastanku u Beogradu prof Jovan Marjanović i Dobrica Ćosić izneli su šta se dešava na KiM, zbog čega su izbačeni iz partije. A onda su 1968. demonstracije albanskih separatista iznenadile jugoslovensku vlast, dok su kadrovi sa Kosova prvi put od Tita i Edvarda Kardelja dobili podršku“, navodi Dimić i dodaje da Kardelj čak savetuje albanskim kadrovima da u tom procesu udaljavanja od Srbije iskoriste „socijalistički naklonjene snage u srpskom rukovodstvu“. Istoričar podseća da je ishod bio pobuna albanskih separatista 1981. i pravljenje paralelne države, a kad je kucnuo čas ta segregacija poslužila je NATO paktu kao inicijalna kapisla za sudar s Jugoslavijom.
Ovakva zaostavština razlog je što su mišljenja o Titu polarizovana među Srbima. Ipak, kako ocenjuje Kastratović, iskustva Titovog rada u nekim segmentima mogu biti iskorišćena kao putokaz.
„Lako je bilo Tita uzdizati, a lako ga je i sada vući po ulici ali se niko nije upuštao u to da ga kritički istraži i na osnovu toga izvuče zaključke koji sutra mogu da nam pomognu“, poručuje Dimić.
Pročitajte još: