A oni pravi originali koji ovom našem svetu nisu potrebni — oni su Asanž.
Ovako slikar Vladislav Šćepanović u razgovoru za Sputnjik potvrđuje svoju saglasnost sa tvrdnjom Džulijana Asanža da od tehnološke revolucije i digitalnog doba čovek više ne postoji kao original. Za najpoznatijeg svetskog zarobljenika koji ishod sudbine iščekuje u zatvoru, naš umetnik ovih dana počinje da radi slike, po pozivu Asanžovog advokatskog tima.
Time će Šćepanovićeva umetnost, prepoznatljivi politički pop-art postati deo velikog projekta „Sloboda za Asanža“. Ovaj umetnički projekat koji će svetu biti predstavljen sledeće godine, pored borbe protiv nepravde, ponudiće i — borbu za čoveka originala.
Čovek je od originala postao replika
„To je i Asanž hteo da kaže: čovek ne postoji više kao svoj original. On je samo replika koja danas postaje najveća vrednost“, objašnjava Šćepanović.
Ova podudarnost u pogledu na svet sa tvorcem „Vikiliksa“ ustanovljena je, kažete, još na Venecijanskom bijenalu 2017, na kom ste predstavljali Srbiju sa radom „Enklava“. Ko je koga prepoznao u Veneciji?
— Još tada sam u svom radu pokazao neku vrstu poklapanja sa onim što je „Vikiliks“ dao kao mogućnost, a to je da se promišljaju stvari sa svih strana, da se informacije dele, da se ukazuje na ono što je problematično u savremenom svetu. Ljudi koji su tada bili u Asanžovoj odbrani, posetili su Bijenale i dopalo im se to što radim. Razgovarali smo o tome da bi nešto u tom pravcu moglo da se poveže. Jer, taj pokret se širi i kroz umetnost, ne samo kroz aktivizam.
Projekat o problemu istine u svetu
Kažete da Vam je to bilo zanimljivo, ali da tada niste mislili da treba sa bilo kim da se povezujete da biste pričali istu priču.
— Smatrao sam da mogu iz svog ugla da predstavim tu problematiku. Međutim, slučajni susret sa dramskom spisateljicom Majom Pelević, koja je sada vrlo aktivna u pokretu „Sloboda za Asanža“, doveo je do zaključka da imamo sličan pogled na svet i da bismo mogli zajedno da napravimo projekat vezan za problem Asanža — problem slobode medija, problem slobode informacija, problem istine u svetu... Napravili smo dogovor i stupili smo u kontakt sa Asanžovom advokaticom, kojoj se projekat veoma dopao. Mi ga sada uobličavamo i planiramo da ga sledeće godine prezentujemo svetu.
Vest koju ste objavili na svom Instagram profilu mnogo je, kažete, nadograđena u medijima. Šta je zapravo — tačna vest?
— Ja sam to postavio za svoje prijatelje i nisam očekivao da će to i drugima biti tako velika vest. Međutim, krenula je lavina raznih informacija, pa sam između ostalog i ja saznao da mi je Asanž lično naručio sliku, što nije slučaj. Istina je da smo u kontaktu sa ljudima u njegovoj odbrani, očekujemo da se ta saradnja razvije i očekujemo da damo doprinos na polju umetnosti za borbu za slobodu za koju se bori i Asanž.
Slikarstvo kao vrsta ilustracije današnjeg sveta
Da li Vas je iznenadilo što ste se našli u toj priči ili je to bilo očekivano, s obzirom da se bavite političkim slikarstvom?
— Nije me iznenadilo, to je nekako sled događaja. Mislim da sam jedan od retkih umetnika koji se bavi političkim slikarstvom. Uvek su me interesovale teme vezane za društvo, politiku, ratove, eksploataciju, za promociju istine... Možda sam ovu saradnju negde podsvesno i odbijao tada, tokom Bijenala, jer sam osećao da će do nje doći, da se taj susret mora dogoditi. Ja sam i u Veneciji skretao pažnju na eksploataciju siromašnih od strane velikih korporacija, na to da sve što mi doživljavamo kao traumatično i šokantno, korporativni kapitalizam iskorišćava kako bi uvećao profit. „Vikiliks“ je to pokazao i dokumentovao kroz svoje objave. Moje slikarstvo je neka vrsta ilustracije za svet danas.
Kako ste došli do političkog slikarstva, do toga da na platna stavljate Miloševića, Bin Ladena, Zvezdana Jovanovića, kao u ciklusu „U iščekivanju“?
— Dolazim iz porodice gde su mi oba roditelja umetnici i nisam imao mistifikaciju te profesije. Za mene je umetnost bila običan posao koji se nalazi svuda oko mene. I kada sam krenuo da je istražujem, odmah sam preskočio neke senzacije koje ljude koji se prvi put sretnu s umetnošću opčine. Zanimale su me ideološke umetnosti — socrealizam, nacistička umetnost, pop-art, sve umetnosti koje su bile programirane od strane režima da bi ga promovisale. To me je veoma zanimalo kao fenomen.
Dogma ne može da pravi umetnost
Da li Vi slikate sopstvene političke stavove?
— Nisu to moji stavovi. Ja radim sa elementima koji simbolišu društvo, ne dajem rešenje. Vi tu učitavate svoje, jer uvek ostavljam široko polje za to. Ne mislim da dogma može da pravi umetnost, ideološka dogma je nešto što je zatvara i ne da joj mogućnost da se napravi. Ja koristim elemente svih tih dogmi da bih kolažiranjem predstavio mogućnosti. A to kako će neko da učita, nije do mene. Kada sam radio „U iščekivanju“ izbio je veliki skandal, ta je izložba bila zabranjena, ali se posle pojavila na Oktobarskom salonu, na zahtev stranog kustosa. Nisam ja tim slikama rekao — to su heroji. To je, prosto, slika vremena, ličnosti koje su obeležile to vreme... Sve je to bilo dvoznačno. Ali, navikao sam da ono što radim ima veliki odjek, nekad i veliku osudu, što je samo potvrda da je slikarstvo veoma moćan medij.
Sledeći korak — proces menjanja čoveka u nešto drugo
Da li ćete radeći slike o Asanžu ipak biti ličniji nego u nekim drugim radovima, kako ćete ga naslikati?
— Velika je stvar u priči o Asanžu to da je rad svih tih tajnih službi, sve te procese koji su se dešavali mimo javnosti jedan portal uspeo da učini javnim, da izbaci sve te informacije koje razotkrivaju korupcijske afere u bankama, ratne zločine u Iraku, Avganistanu, ubijanje civila, novinara, samo zato da bi se isprobalo oružje... Isplivale su razne afere, poput onih vezanih za Klintonove, koje su ih koštale izbora... Ta istina koja je uspela da procuri, dovela je do ozbiljnih događaja koji su preokrenuli neke stvari u našoj civilizaciji. Sa druge strane, vrlo je važno to njegovo hapšenje i lišavanje slobode, što je neverovatan čin. U poslednjem intervjuu pred hapšenje Asanž kaže da je ova generacija koja se rađa jedna od poslednjih slobodnih generacija i da je proces menjanja čoveka u nešto drugo, u jednu vrstu implantacije služenja veštačkoj inteligenciji — nešto što je sledeći korak.
Šest velikih platna, među njima i slika hapšenja
Ali pre svega toga potrebno je ubiti istinu. Asanž na Vašoj slici nosi majicu na kojoj piše „istina“. Šta s njom?
— Za mene je istina uvek polazište. Kad god sam pokušavao da od istine odem, nisam uspeo. Znate, nekada se umorite i od političkog slikarstva, slabo se prodaje, ljudi ne žele takve slike da kače po kući. To je ponekad neobjašnjiv rad — kupujem platna, izlažem, slikam, nosim... i onda nekad pomislim, pa mogu ja i nešto drugo... Ali to traje kratko, brzo se vratim na ovu moju priču. Pa i ovo sa Asanažom što sam oklevao, to hoću-neću, na kraju dođeš do toga da moraš da podržiš takve stvari. Mora da se stane na stranu istine. Čak i onda kada nije u korelaciji sa našim željama.
U kojoj je to sad fazi, da li i dalje planirate ili ste počeli da radite?
— Naručio sam nova velika platna, dva sa dva metra, skice su gotove, počinjem da slikam. Biće šest velikih slika fokusiranih na određene ličnosti koje su vezane za sve te događaje poput Arona Švarca, Snoudena... Biće tu i slika hapšenja Džulijana Asanža. Dopuna te izložbe će biti ciklus slika koje već radim poslednje tri-četiri godine, a vezane su za tu temu.