Jakov Studenjikov rodio se 15. marta 1910. godine u selu Mohovo (sada – Orlovska oblast). Nakon završetka školovanja, radio je kao traktorista, a 1941. godine otišao je na front.
U julu 1943. godine vodila se žestoka bitka u pravcu Orlov-Kursk. Nakon neuspeha koje su pretrpela krila njihove 13. armije, Nemci su ogromne snage usmerili na zauzimanje stanice Poniri. Ona je imala važan položaj, budući da je predstavljala štitila železničku vezu između Orjola i Kurska.
Krvava bitka za Poniri
Stanca je bila dobro pripremljena za odbranu. Bila je okružena kontrolisanim i nekontrolisanim minskim poljima, a u zemlju su bili zariveni tenkovi, pošto su crvenoarmejci imali dovoljno protivtenkovske artiljerije. Ali, protiv njih se borilo 170 nemačkih tenkova i samohodnih topova, uključujući 40 teških „Tigrova”, kao i pešadiju 86. i 292. divizije.
Borbe su bile žestoke. Nemci su šestog jula zauzeli Poniri-1 i napredovali prema jugu, ka drugoj liniji odbrane, ali sva tri pokušaja proboja do stanice su odbijena. Sedmog jula, Nemci već nisu mogli da se bore na velikom frontu i sve svoje snage usmerili su na odbrambeni čvor stanice. U napadu je učestvovalo oko 40 tenkova „Tigar”.
Gusta artiljerijska vatra i "bezočno miniranje" pet puta su primorali Nemce da se povuku na svoj prvobitni položaj. U 10 sati ujutru, dva bataljona nemačke pešadije sa srednjim tenkovima i jurišnim topovima ipak su uspeli da se probiju na severozapadnu periferiju Ponira.
Ali, aktivirani rezervisti komandira 307. divizije, uništili su grupu koja se probila i povratili su položaj. Nakon toga, usledilo je mnogo napada, od kojih je svaki bio odbijen.
Jedan protiv sto
Koliku su cenu zbog toga platili sovjetski vojnici, može se zaključiti iz obrazloženja najveće državne nagrade, dodeljene Studenjikovu.
U njemu piše:
„Prilikom žestokih i neprekidnih napada nemačke pešadije, podržanih tenkovima tipa ‘Tigar’, stradali su svi oko druga Studenjikova... Ostavši sam pored mitraljeza, ranjen, nastavio je da puca na neprijatelja. Višestruki pokušaji Nemaca da ga opkole i živog zarobe ostali su bezuspešni. Drug Studenjikov se, ne napuštajući svoj položaj, tokom dva dana samopožrtvovano borio protiv neprijatelja. Krvareći na smrt, odbio je više desetina nemačkih napada. Likvidirao je više od 300 nacističkih vojnika i oficira”.
Za vreme kontranapada sovjetskih vojnih jedinica, do onesvešćenog Studenjikova stigli su crvenoarmejci. Za ispoljeno junaštvo u bici za Ponire, dodeljeno mu je zvanje „Heroja Sovjetskog Saveza”.
Nakon rata
Crvenoarmejac je u bolnici proveo godinu dana, nakon čega se ponovo vratio na front. Lekari su bili spremni da demobilišu vojnika, ali on je zahtevao da ga vrate na front, izjavivši da neće napustiti vojsku, pre nego se začuje pobednički uzvik. Održao je obećanje.
Uprkos najtežim povredama, Studenjikov je nakon rata dugo poživeo. Naselio se u gradu Makejevka u Ukrajinskom delu SSR, oženio, radio u kolhozu, organima unutrašnjih poslova. Umro je osmog januara 1987. godine.
Jakov Studenjikov je 2020. godine ovekovečen je u multimedijalnoj galeriji Ministarstva odbrane Rusije „Put sećanja”.
Podsetimo, svet 2020. godine obeležava 75. godišnjicu pobede nad fašizmom i kapitulacije nacističke Nemačke.
U okviru projekta „75 godina od Velike pobede“, Sputnjik vam predstavlja ekskluzivne materijale o Drugom svetskom i Velikom otadžbinskom ratu. Saznajte sve o najvećim bitkama i herojima Drugog svetskog rata, čitajte svedočenja preživelih, komentare stručnjaka, pogledajte dokumente koje je deklasifikovalo rusko Ministarstvo odbrane, arhivske fotografije i video-snimke.
Pročitajte još: