Linta smatra da bi Memorijalni centar bio mesto koje čuva sećanje na srpske žrtve genocida NDH tokom čitave godine, a cilj je da se dokumentuje istorija srpskog naroda za vreme trajanja NDH, odnosno, da se nastavi popis srpskih žrtava.
Po njemu, Memorijalni centar bi organizovao brojne i raznovrsne obrazovne programe i izrađivao edukativne materijale za građane i obrazovne i druge ustanove u Srbiji i svetu.
Stefan Radojković, viši saradnik Muzeja žrtava genocida u Beogradu, podseća da je država osnovala ovaj muzej još 1992. godine, koji ima neprocenjivu istorijsku građu, ali da ne postoji adekvatan prostor gde bi ona mogla da bude i izložena. Drugim rečima, mi to već imamo.
Srpski „Jad vašem“ postoji, ali nema prostor
„To što Linta predlaže, mi već imamo, samo društvo i političke elite moraju da ulože više u Muzej žrtava genocida u koji nije ulagano 28 godina. Mi imamo institucionalne pretpostavke za tako našto. Imamo i izmene i dopune zakona o kulturi, koji eksplicitno navodi da je Muzej žrtava genocida krovna matična organizacija za sve memorijale u Republici Srbiji“, ističe naš sagovornik.
Radojković napominje da u statutu muzeja piše da je u njihovoj nadležnosti čitav 20. vek i stradanje srpskog naroda i naravno, drugih naroda koji su živeli na ovim prostorima i još žive.
„Tako da nema potrebe da se pravi neki novi muzej stradanja srpskog naroda. Status nas obavezuje da se bavimo genocidom u NDH nad Srbima i drugima, kao i Balkanskim ratom, Prvim i Drugim svetskim ratom, ratovima devedesetih“, ističe naš sagovornik.
On kaže da je glavni problem to što, za razliku od „Jad Vašem“ kompleksa u Izraelu koji zauzima čitavo brdo u Jerusalimu, sa izložbenim prostorima, muzejima, salama i više stotina zaposlenih, naš muzej ima na raspolaganju nekoliko kancelarija i zapošljava desetak ljudi od kojih i nisu svi stalno zaposleni. Jedino što imamo dovoljno je istorijska građa.
Bogata istorijska građa
„Kada se čini genocid, obično se to radi da tragovi ne ostanu, tako da artefakte skoro i da nemamo. S druge strane, imamo oko 10.000 fotografija, između tri i pet hiljada knjiga, plus arhivska dokumenta kojih je najviše iz Drugog svetskog rata i nešto malo manje iz devedesetih“, objašnjava naš sagovornik.
Radojković kaže da savim sigurno u Beogradu postoji neko mesto gde bi Muzej genocida mogao da se smesti, kako bi sve bogatstvo koje poseduje i koje može da se nadograđuje, bilo dostupno svakome.
Slično mišljenje ima i istoričar Dejan Ristić, koji ističe da Srbija raspolaže svim kapacitetima da uspostavi nešto slično memorijalnom centru „Jad Vašem“ u Jerusalimu, ili kao što je muzej Holokausta i druge slične institucije, jer već četvrt veka raspolaže referentnom nacionalnom institucijom — Muzejom žrtava genocida.
„Nije nam potrebna nova institucija jer je već imamo. Imamo prebogatu građu i vrhunske stručnjake. Ono što je neophodno je da tu instituciju, koja je 25 godina podstanar, obezbedimo tako da dobije odgovarajući prostor, koji bi osim službenih prostorija i depoa obuhvatao i izložbeni prostor i prostor koji je neophodan za istraživačke delatnosti“, ističe naš sagovornik.
Celo brdo u Jerusalimu za kompleks
Inače, Memorijalni centar „Jad Vašem“ osnovan je 1953. na osnovu odredaba zakona izglasanog u izraelskoj Skupštini. Od samog osnivanja, „Jad Vašemu“ je povereno dokumentovanje istorije jevrejskog naroda za vreme Holokausta, uz očuvanje sećanja na šest miliona žrtava i prenošenje nasleđa Holokausta novim generacijama putem arhiva, biblioteke, škole, muzeja i priznanja „Pravednik među narodima“.
Smešten na Har Hazikaronu, Brdu sećanja u Jerusalimu, „Jad Vašem“ predstavlja veliki kompleks sa stazama oivičenim drvoredima koje vode do muzeja, izložbenih prostora, arhiva, spomenika, skulptura i spomen-obeležja.