Autor desetak zapaženih knjiga, među njima i nagrađivanog romana „Slučaj Vinča“, jedinstvene literarne ode humanosti, otkriva za Sputnjik da bi posle uvođenja u anesteziju trebalo uraditi još nešto veoma važno.
Posle opšte anestezije slede elektro-šokovi
„Čoveka treba uvesti u opštu anesteziju a onda mu sa nekim ekstremno snažnim elektro-šokovima izbiti sve one volje za moći, volje za grabeži, za materijalizmom i svim stvarima koje su doprinele da se ovakva situacija dogodi. Mi smo, zapravo, uništili planetu. Očekujem da će se posle ovoga konačno čuti glas razuma koji će reći `ajde da sačuvamo ono što još uvek može da se sačuva`. I to će biti najvažniji od svih glasova“, uveren je dr Milašinović.
On podseća da ovakve situacije potiču i važno pitanje humanosti i humanizma koji su u ovakvim trenucima stavljeni na probu.
Danas je izolacija – humanost
„Mi smo upućeni jedni na druge, ne možemo jedni bez drugih. Humanost je u svim vremenima modifikovana, a sada posebno. Danas je izolacija humanost. Ako je poštujete, ne mislite samo o sebi već i o onih dva, četiri, osam drugih koje biste mogli zaraziti. I ako ste dosledni u svojoj disciplini i u poštovanju onoga što radite, vi ste zapravo humanista. Sada je na probi i druga vrsta humanosti: humanost medicinskih radnika koja mora da ide u dva koloseka: jedan je korona, koja nosi rizik za sopstveni život, drugi je redovan posao. Mi zbog pandemije nećemo imati manje kardiovaskularnih bolesti, karcinoma, dijabetesa. A i te ljude treba lečiti“, podseća Milašinović.
Na pitanje da li je oslobođeni „višak vremena“ u trenucima kada nije na poslovima lekara, dobrodošao za pisanje, naš sagovornik otkriva jedinstven paradoks.
Pisci sada stvaraju iz podsvesti
„Nikad nismo imali više vremena nego sad, a istovremeno, u ovako dubokim i velikim krizama u kakvoj smo sada, čini mi se da pisanje i nije moguće. Verujem da većina pisaca koji sada stvaraju zapravo stvaraju podsvesno, malo ko ima koncentraciju od svih vesti koje nas pritiskaju, od brige i problema sa kojima smo suočeni. Teško da se pisac može prepustiti pisanju i odlasku u svoj simulakrum. Sada se stvaraju ideje kojih pisci u ovom trenutku nisu ni svesni i iz kojih će tek izaći neka dela. Siguran sam da ovako duboka kriza ne može proći bez odgovora literature, umetnosti uopšte“, naglašava naš sagovornik.
On smatra da i ova loša situacija može dobro doći da razbudi duh, da ga dovede do pročišćenja, jer smo pre svega ovoga živeli previše apatično, ravno, ravnodušno...
Ceo svet živi u farsi
„Za nama je jedan dugi period apatije, bezvoljnosti, jedne vrste farse. Sve je bilo poluozbiljno, poluneozbiljno, sve je moglo da se shvati i na ovaj i na onaj način, govorim o ukupnom ponašanju. Ceo svet je živeo u farsi. A za razliku od treagedije koja ima katarzu, razrešenje, duhovnu pouku i čini da se čovek promeni – u farsi se niko ne menja. Svi su isti“, podseća Milašinović.
Na pitanje da li veruje da će pandemija biti možda i najizazovnija tema za buduće pisce, Milašinović kaže da je i do sada književnost, kada je govorila o velikim krizama, samo upotrebljavala tu situaciju da bi nešto drugo rekla, ne baveći se zapravo onim što ih je i izazvalo - bolestima, epidemijama...
Prava priroda čovekova je sloboda a ne karantin
„Možda će ova situacija napraviti literaturu koja će govoriti baš o problemima same pandemije. Recimo o problemu karantina, jer je to nešto što je strano ljudskoj prirodi. I kad se pitamo zašto je scenario u mediteranskim zemljama toliko strašan, a u severnim zemljama nije, to je otuda što je mediteranska duša mnogo bliža pravoj čovekovoj prirodi – a prava priroda čoveka je sloboda, uživanje, razonoda. I to onemogućava kontrolu ove bolesti, a bolest, opet, iskorišćava prirodne osobine ljudskog bića. Verovatno će literatura obraditi i tu stranu“.
Dr Milašinović nema dilemu ni da li bi neko danas postupio kao kada su u slučaju Vinča nepoznati francuski građani, rizikujući život, donirali koštanu srž ozračenim srpskim naučnicima. Uveren je da humanost postoji, samo ima svoje različite strane i u različitim situacijama je drugačija.
„Verujem da bi i danas neko postupio isto kao i tada. Potreba da nekom drugom pomogneš je nešto što je imanentno čoveku. Ona se samo u različitim vremenima različito vidi. Moj roman ‘Slučaj Vinča’ pokazuje lice humanosti koje je za ono vreme bilo neverovatno. Roman je trebalo da uputi pitanje svima nama da li bismo se i mi danas ponašali tako da nekom doniramo deo svog tela a da pri tom ugrožavamo svoj vlastiti život. Današnja situacija s koronom je druga. Danas je humanost ostati kod kuće“, podseća dr Milašinović.
Ipak, mogućnost da posle planetarne pošasti nastupe dobre promene u svetu, pa i u čoveku samom, ovaj istaknuti stvaralac i humanista vidi u njihovoj uslovljenosti dubinom ekonomske krize.
Ako ne bude velikih ekonomskih problema, ništa se neće promeniti
„Ako ova kriza ne bude napravila veliki ekonomski problem, ništa se neće promeniti. Čovek ima preveliki broj slabosti i previše im je sklon. Mi smo sve vreme negovali ono što se zove homo faber, stalno smo hteli da čovek bude taj koji će upravljati sam sobom, prirodom, koji će sam da manipuliše sve oko sebe. To nije dobar izbor, jer to nije čovek prirode. A on mora da bude deo prirode. To ne znači da sad treba da se vratimo u medveđa krzna i živimo u pećinama ali ne znači ni da će ovolika tehnologiaj napraviti boljeg čoveka. To znači da moramo naći sredinu, meru u svemu tome“.