Đukić Dejanović kaže da je panika individualna i da je zato važno da oni koji je pozovu kažu koje simptome imaju, a najčešće se javlja tako što srce počne ubrzano da radi, površno se diše, osoba ima utisak da će pasti, umreti i bude preplavljena ogromnom količinom straha.
„Kada me pacijanti pozovu (video poziv), vidim prostor u kome se nalaze i pitam ih da se sete gde su kupili knjigu koja se nalazi tu u njihovoj blizini, koje su to okolnosti i onda kada sagovornik shvati, ako se javio u sred panike, da može sam svojim mislima i opuštanjem mišića da kontroliše to stanje, on onda postaje dosta moćan i počinje da veruje u svoj organizam“, rekla je Đukić Dejanović za TV Prva, prenosi Tanjug.
Kako kaže, ima onih panika koje iziskuju određenu medikaciju i onda se daju saveti na koji način i kome da se jave, ali u svakom slučaju paničari nauče prvu pomoć u slučaju preplavljenosti strahom.
„Ima onih koji očekuju da će se ponovo taj užas dogoditi, kad nema panike, tu je strah i iščekivanje, desiće mi se ono strašno, Bože da li ću poludeti, da li ću umreti…? Tu je jako važno da osoba strukturiše dobro svoje vreme, da ima kvalitetnog sagovornika, da bude u komunikaciji sa stručnjakom ili da na vreme uzme lek jednom u 24 sata koji podiže hormone sreće“, rekla je ona.
Međutim, osoba, kaže, mora da pita sebe i da li je panika možda upozorenje duše da nečim nije zadovoljna, a tada, dodaje, treba razgovarati sa psihoterapeutom.
Kada se osoba nađe u panici, ne treba, objašnjava Đukić Dejanović, da kaže - ja ću umreti, već da se fokusira na nešto neutralno u emotivnom smislu, pa može čak da na primer prebroji koliko sijalica ima luster ili koliko ima rebara na radijatoru, a onda da se vrati na disanje i opuštenost mišića.
„To je prvi korak. Iza toga panika ipak iziskuje razgovor sa stručnjakom posebno ako čovek ima panične napade češće od dva puta nedeljno. Tu onda ipak treba tražiti razloge, a stručnjak mora da bude prijatelj i sagovornik osobi koja ima napad“, rekla je Đukić Dejanović.
Ukoliko se nađete pored osobe koja paniči, recito joj da ima lepe oči, nešto neutralno ili blago pozitivno, recite da se to događalo i drugim ljudima i da će proći, nemojte da govorite kako je to panični poremećaj, kaže Đukić Dejanović.
„Bežite od termina panike, a osoba zaista mora pitati sebe šta to zapravo žulja njenu dušu, šta to nju boli kontinuirano po malo ili je možda doživela neku snažnu traumu o kojoj nije razgovarala sa stručnjakom i čuva je kao svoju tajnu duboko o sebi“, kaže Đukić Dejanović.
Upitana o načinu lečenja ljudi, Đukić Dejanović je na primeru straha od lifta objasnila da postoje dva načina, jedan je da se osoba postepeno preplavljuje malim dozama straha, razgovorima o tehničkim karakteristikama lifta, vožnjom po jedan sprat, a druga metoda je da se osoba preplavi velikom količinom straha, na primer zamolite osobu da na trenutak uđe u lift i odveze se do desetog sprata i onda shvati da joj se ništa strašno nije dogodilo.
„Osoba koja ima strah od zatvorenog prostora, klaustrofobična osoba obično ima intrapsihički konflikt na istu temu ambivalentne tendencije svoje ličnosti i o tome se sa njom mora dodatno razgovarati“, objašnjava Đukić Dejanović.
Slavica Đukić Dejanović je o strahovima koje ljudi ispoljavaju, tome šta ih posebno muči, da li pomoć više traže muškarci ili žene, starija ili mlađa populacija, oni koji žive sami ili u zajednici, govorila i u emisiji „Sputnjik intervju“:
Pročitajte još: