O svemu u čemu su se našli sportisti tokom pandemije, a naročito o odlaganju Igara u Tokiju govorio je za "Sportski žurnal" nekadašnji srpski plivač Milorad Čavić.
„Odlaganje Olimpijskih igara bila je jedina moguća i ispravna odluka. U ovakvoj situaciji sport nije u prvom planu, ali... Ima to „ali“, koje samo sportisti mogu da razumeju. Za njih je to veoma bolno. Ne možete ni da zamislite koliko su se oni žrtvovali. Mnogi od njih su sami morali da izdvajaju sredstva za pripreme, cele porodice su bile uključene u to da bi ostvarili san. Ne bi trebalo ni govoriti da će veliki broj njih odustati. Tu posebno mislim na iskusnije takmičare. Lako je reći „moram da izdržim još godinu dana“, daleko je teže to uraditi“, počeo je priču Milorad Čavić, osvajač srebrne medalje na OI u Pekingu 2008.
Bivši plivač u potpunosti razume da je bioritam sportista poremećen odlukom Vlade Japana i Međunarodnog olimpijskog komiteta.
„Vi se ne spremate za jednu godinu, za jedan mesec, nego za jedan dan u tom mesecu u toj godini. Glavu si namestio za taj, često, jedan minut u kojem želiš da ostvariš snove. I onda ti neko kaže da moraš da čekaš još godinu dana“.
Ono što više brine nekadašnjeg svetskog i evropskog prvaka je utisak da je sport komercijalizovan do te mere da su akteri postali maltene robovi u rukama moćnika. Na pitanje šta je presudilo da organizatori promene plan i pomere Igre za 2021. uzvraća bez uvijanja.
„Interes i novac. Videli su da se situacija sa korona virusom neće skorije rešiti i da neće biti prihoda. Da nije toliko novca u igri, Tokio bi bez razmišljanja bio otkazan, a ne odložen. Olimpijske igre su postale cirkus. Sportisti koji su najvažniji, najmanje se pitaju. Oni su glavni glumci, sve oči su uprte u njih, a novac na njihovoj slavi uzimaju drugi. Njihovo je samo da slušaju“.
Naveo je Čavić i konkretan primer:
„Za američko tržište pravo prenosa Olimpijskih igara otkupila je kuća „En-Bi-Si“. Oni diktiraju kad će sportisti izaći na borilište. U Riju smo imali situaciju da su finala u plivanju održavana u ponoć po lokalnom vremenu. Hej, u ponoć, da bi se izašlo u susret televizijskim kućama. To nema veze sa zdravim razumom. Samo biznis“.
Opisao je i kakvom su pritisku izloženi sportisti tokom priprema za najvažniji događaj u karijerama.
„Kad govorim o „žrtvi“, tu posebno u mom slučaju mislim na Peking 2008. i London 2012. Pre takmičenja u Kini bio sam u nekoj vrsti karantina, odvojen od porodice, prijatelja, bez života. I onda tražiš izduvni ventil. Da li je to alkohol ili neki izlasci za vikend. Moraš nešto. Da ne „poludiš“, jer ne možeš svaki dan po ceo dan da razmišljaš o plivanju. Pogotovo je teško u individualnim sportovima gde sve, ali bukvalno sve, zavisi od tebe“, dodao je Milorad Čavić.
Pročitajte još: