Predsednica Udruženja logopeda Srbije Nataša Labović, ističe da se deca u govoru najčešće suočavaju sa problemima poteškoća artikulacije glasova i da se svake godine povećava broj dece koja na testiranju za upis u osnovnu školu ne izgovaraju pravilno sve glasove srpskog jezika.
Roditelji krivci za dečje probleme sa govorom
Pored kompjutera, televizora i ostalih izuma savremenog doba, Labovićeva kao krivce vidi i savremene roditelje i njihovo ponašanje:
„Lično zastupam stav da je to generalni i suštinski razlog zašto se dešava da nam deca kasne u razvoju komplet psihomotorno, i zbog čega nezrelija kreću u osnovnu školu. Mislim da je razlog taj što roditelji imaju jedan permisivni prezaštitnički stav prema deci. Deca kasno izlaze iz pelena, iz kolica, voze se do treće četvrte godine, nose ih u naručju sa tri četiri godine, tretiraju ih kao bebe jako dugo. I konačno, pušta im se i toleriše da govore umekšano i da ne izgovaraju dovoljno glasova, opravdanjem da su oni mali, da su „bebe“. Roditelj današnjice ne dozvoljava detetu da se samo igra, da se penje na drvo i tako dalje. Uglavnom je sve „nemoj to, možeš da padneš, da polomiš ruku“.
Labovićeva naglašava da roditelji u Srbiji zadovoljavaju potrebe svoje dece isuviše dugo. Prema njenim rečima oblače ih do polaska u školu, a neka ponašanja opravdavaju umesto da ih kritikuju i podstiču kako bi ona napredovala.
„Vi morate da mu postavite zahteve. Kada ga oblačite da kažete „Digni ovu ruku“, „Gde ide sada ta ruka“, pa mu onda recimo i kada ga kupate kažete „'ajde malo operi ovu ruku, operi stomak“. Od njega treba tražiti zahteve i ono treba da uči da ih ispunjava. Počinje se sa tim zahtevima da bi ono kada bude biološki sposobno gledalo vas u usta i ponovilo za vama neku reč. Deca najviše uče kroz rast i razvoj imitacijom“, objašnjava Labovićeva za Sputnjik.
Ograničiti gledanje u ekrane
Stav predsednice Udruženja logopeda Srbije je da deci predškolskog uzrasta treba ograničiti gledanje televizije. Naročito se to odnosi na decu koja pokazuju određene znake biološkog kašnjenja, jer će prema njenom mišljenju, moderni ekrani biti jako štetni i po razvoj govora.
„Ako mu date igračke, da slaže lego kocke, sigurno je da će da bude sposobnije, veštije i pametnije nego ako ga prikujete za televizor. Televizor je njima jedna velika greška zato što oni gledaju na stranim jezicima razne emisije i filmove i onda u momentima kada treba da razvijaju komunikaciju više i ne znaju šta je komunikacija. Zato što je televizor jednosmerno bombardovanje informacijama, a od vas ne zahteva da išta kažete i uradite. I dete od tri godine koje sedi ispred televizora kad ga pitate: „Kako se ti zoveš?“, on će vam reći: „A kako se ti zoveš?“. On je naučio da ponavlja scenario iz crtaća“, ilustruje Labovićeva.
Prema mišljenju naše sagovornice deca predškolskog uzrasta treba da se igraju i budu fizički aktivna, a ne da sede pored ekrana duže od sat vremena dnevno, kao i da boravak ispred televizora ili kompjutera treba da bude osmišljen u edukativne svrhe, navodeći primer mnoge dece koja su u ovom uzrastu naučila strani jezik koristeći ovakve sadržaje.
Na govoru se radi od pelena
Da mnogi roditelji ne postavljaju prave zahteve pred svoju decu predškolskog uzrasta, ukazuje i psiholog osnovne škole Lazar Savatović u Beogradu, Branka Tišma. Ona ističe da se najčešće kod dece javlja loš izgovor pri polasku u školu, a to je posledica nedovoljne upotrebe govora u međusobnoj komunikaciji dece, kao i u komunikaciji dece i odraslih.
„Razvoj govora i intelektualni razvoj su uvek u tesnoj vezi. Uzročno posledično deluju jedno na drugo. Prvi efekat je da to donosi smanjenju socijalnih odnosa, međusobnog razumevanja, druženja, tolerancije, sve je to ono na šta nam ukazuje razvoj govora. Na kraju utiče i na smanjenje intelektualnog razvoja deteta“, kaže Tišma za Sputnjik.
Psihološkinja nam je istakla da sa decom na govoru treba raditi od „pelena“, jer roditeljsko podržavanje bebećeg govora i šuškanja može biti problem kada ona pođu u školu i kada se pred njih postave jasni i direktni zahtevi oko opismenjavanja.
„Jako je važno kada se menjaju pelene sa decom razgovarati i govoriti im: „Sad ću da ti uradim ovo“, „Sad ćemo da se kupamo“, „Sad ćemo da ručamo“, pričati im šta se dešava. Kad počnu da udvajaju slogove ponavljati za njima „baba“, „mama“, „tata“, „beba“, igrati se sa tim glasovima. To je dobro i za stvaranje kontakta između deteta i odraslih osoba, posebno onih najbliskijih koji su u tom uzrastu jako važni“, objašnjava sagovornica Sputnjika i dodaje da je bitno deci koja počinju da govore stalno imenovati predmete koje koristi, objašnjavati šta čemu služi i tražiti od njih da ispoljavaju svoje zahteve rečima.