U razgovoru za Sputnjik Puškov govori o oštro suprotstavljenim stavovima Varšave i Moskve o Drugom svetskom ratu, kao i pokušaju zemalja Zapadne alijanse da dovedu u sumnju status Rusije kao države pobednice u Drugom svetskom ratu.
„To, pre svega, dolazi od Poljske i pribaltičkih država. Smisao toga što rade je u tome da, ako se prizna da je Rusija odgovorna za Drugi svetski rat u istoj meri kao nacistička Nemačka, onda Rusija nema moralno pravo da se smatra državom pobednicom. Odnosno, to je urušavanje ne samo slike Rusije, ruske istorije i dosadašnjih istorijskih procena, već i celog posleratnog svetskog sistema. To što se Rusija smatra državom pobednicom u Drugom svetskom ratu joj i omogućava da u Savetu bezbednosti UN ima status stalnog člana sa pravom veta, isto kao i Velika Britanija, SAD, Francuska i Kina — pet država pobednica u Drugom svetskom ratu. Pošto se ta činjenica ne može direktno osporiti, jer se upravo ruska zastava vijorila nad Rajhstagom u maju 1945. godine, onda je početak napada koncentrisan na predratni period. Tako pokušavaju da prikažu da Drugi svetski rat ne bi ni započeo bez poznatog sporazuma između Sovjetskog Saveza i Nemačke", navodi ruski senator.
Ovo znači da to nije istorijski spor?
— Smatram da je to politički spor. On se direktno odnosi na onaj svetski poredak koji je nastao nakon Drugog svetskog rata. I baš zato se tom sporu i pridaje tako veliki značaj, a u njemu ne učestvuju samo istoričari.
Na račun toga što su istoričari na Zapadu, u Poljskoj, Evropi i SAD i ranije zastupali gledište da je tobože pakt Ribentropa-Molotova poslužio kao povod za Drugi svetski rat. Međutim, do sada u to nisu bili uključeni i politički lideri i šefovi država. A sada se poljski predsednik Andžej Duda i mnogi drugi bave tom vrstom propagande. Njemu se pridružio i ukrajinski predsednik Vladimir Zelenski. To je, u stvari, potkopavanje položaja moderne Rusije kroz istoriju. Ovde treba tražiti korene te kampanje na koju mi odgovaramo i nastavićemo da odgovaramo. Predratni period je daleko komplikovaniji i mnogoznačajniji, nego što se trude da to predstave naši neprijatelji. Odgovornost iste te Poljske, pa i niza drugih evropskih država za raspirivanje rata je takođe velika.
Jeste li primetili da o tome ne govore učesnici konferencije na Jalti i države pobednice, već druge države?
— Nažalost, i oni se uključuju u tu polemiku. Francuski predsednik Emanuel Makron je nedavno izjavio kako vidi pokušaje Rusije da se poljski narod okrivi za Drugi svetski rat...
Da, Makron je to rekao u Krakovu na Jagelonskom univerzitetu.
— Ali nije tačno da Rusija pokušava da deo krivice prebaci na poljski narod, niti da ga smatra odgovornim. Mi smatramo da je odgovorna poljska politička elita — i to ona poljska elita koja je upravljala državom 30-ih godina i prva zaključila sa Hitlerom pakt o nenapadanju 1934. godine i koja se svojski nametala kao njegova saveznica, te i učestvovala zajedno sa Hitlerom u podeli Čehoslovačke i teritorijalno se proširila na osnovu Minhenskog dogovora, kada su Čehoslovačku predali Hitleru. E, tu poljsku elitu mi kritikujemo.
Predsednik Putin je o tome govorio kada je podsetio na moralne i političke istupe nekih poljskih aktivista iz tog perioda koji su Hitleru hteli da postave spomenik u Varšavi zbog „konačnog rešavanja jevrejskog pitanja u Poljskoj“. To su istorijske činjenice na koje Poljaci ništa ne mogu da odgovore i pokušavaju da sve svale na pakt Ribentrop-Molotov. Uzgred, Makron nije rekao da je Rusija odgovorna za početak Drugog svetskog rata, već je hteo da pojasni kako nije saglasan sa optužbama na račun Poljske da i je i ona delom odgovorna — a ja mislim da jeste.
Poljska je pokušala da se dogovori sa Nemačkom, odbacila je bilo kakve napore za stvaranje sistema kolektivne bezbednosti, dobila je svoj deo od Čehoslovačke nakon njene podele. Postojali su i oni poljski aktivisti koji su razmišljali o zajedničkim dejstvima sa Nemačkom, a protiv Sovjetskog Saveza. Prema tome, bolje da se lideri odgovornih država suzdrže od učešća u toj polemici, pre svih, lideri država koje su činile antihitlerovsku koaliciju. Podrivanjem temelja i normi ustanovljenih u svetskoj politici nakon Drugog svetskog rata, u čijoj osnovi je zajednička pobeda nad Hitlerovom Nemačkom, oni zapravo podrivaju i svoju sopstvenu poziciju.
Zbog toga revidiranje istorije vodi izmeni, generalno, svih posleratnih pristupa, svih pozicija i svih statusa.
— Upravo zato i smatram da se lideri tih država moraju pridržavati one verzije koja je utvrđena u materijalima Postdamske konferencije i u Statutu Ujedinjenih nacija. I Postdamska konferencija i UN su polazili od stava da postoji pet država pobednica, koje imaju poseban položaj u posleratnom svetu, i na tome je izgrađen savremeni međunarodno-pravni sistem.
Pretpostavljam da bi bilo pametno za lidere odgovornih država da taj sistem ne ruše, podilazeći Varšavi, Talinu ili Rigi, a ovaj sistem da podržavaju. Drugi sistem ne postoji. Upravo na tim rezultatima Drugog svetskog rata počivaju Ujedinjene nacije — jedina organizacija koja ujedinjuje sve svetske države i jedina koja, makar simbolično, ali ipak doprinosi stabilnosti i očuvanju mira.