Turci su u filmu prikazani kao pošteni i moralni, „verni pravom Bogu Alahu“, i oni se ovde bore protiv tiranina Lazara, koji u pohodu da stvori Veliku Srbiju zarobljava ženu pokojnog oca sultana Mehmeda Maru Branković i Mehmedove konjičke vojnike Akandžije.
Radnja je smeštena u 15. vek, iako nema nikakvih realnih dodirnih tačaka sa stvarnim događajima u tom istorijskom trenutku.
Spektakl sa Lazarom, Miloševićem i Karadžićem...
Film na specifičan način opisuje „kralja Lazara“ kao krvoločnog osvajača žednog krvi sultana Mehmeda Osvajača. Kao Lazarovi glavni saradnici prikazuju se vitezovi Milošević i Karadžić, što otkriva i propagandnu nameru autora da sa poznatim prezimenima iz savremene istorije Srbije i uvreženim paradigmama — prikaže „krvoločnu prirodu naroda“.
Na kraju filma dolazi do odlučujuće borbe gde „pravda pobeđuje“ — Turci oslobađaju Maru i zarobljene Akandžije, a „kralj Lazar“ gubi bitku.
Očigledno je da režiser filma u ovom slučaju mislio na despota Lazara Brankovića, budući da je on vladao Srbijom u vreme Mehmeda Osvajača. Ono što govori istorija jeste da je Mehmed Osvajač u periodu na koji se ovaj film odnosi krenuo da pokorava preostale hrišćanske države na Balkanu, a u filmu je sve obrnuto — to radi „kralj Lazar“.
Dalje, prava, a ne tursko-imaginarna istorija, kaže da je Mara zaista bila jedna od žena turskog sultana Murata Drugog, od koga je dobila oblasti oko Dubočice i Leskovca. Nakon smrti njihovog oca Đurđa Brankovića zbog sukoba sa bratom Lazarom pobegla je kod Mehmeda Drugog, koji joj je dao imanje u mestu Dafni u Grčkoj, gde je živela i pomagala putnicima na putu do Svete Gore i pružala im odmorište. Pomagala je i bratu Grguru, ujaku Tomi Kantakuzinu i Lazarevoj udovici Jeleni. Koliki je njen uticaj bio vidi se iz toga što je njena želja bila presudna prilikom izbora nekolicine Carigradskih patrijarha.
Takva Mara sigurno ne bi rekla ono što izgovara u ovom filmskom pamfletu:
„Turci će doći i uništiti vaš tron!“.
Potreba da se spere istorija
Pisac Vladimir Kecmanović kaže za Sputnjik da je ovaj film proizvod potrebe da se spere istorijska krivica Turske:
„Oni su petsto godina činili zlodela na ovim prostorima. Uvođenje likova iz novije istorije pokazuje koji je smisao ili jedan od ključnih razloga kampanje koja se vodi protiv Srba od devedesetih godina do danas. Razlog je da se izmisle srpske krivice u novije vreme i da se na taj način pokrije vekovno zlodelo koje je činjeno nad našim narodom“.
Kecmanović dodaje da se slična stvar desila pokušajem revizije Prvog svetskog rata i uloge Gavrila Principa 1914. godine, a da se sada ide u noviju istoriju, na jedan manje ozbiljan i manje smislen, ali ništa manje opasan način.
Turci izdvajaju milione za katedre turske istorije
Istoričar i akademik Ljubodrag Dimić objašnjava za Sputnjik da turska istoriografija već pola veka pokušava da nametne jednu novu sliku turskih osvajača na Balkanu. U tome im pomaže Institut za izučavanje turske istorije u Istanbulu.
„Ono što je karakteristika tog Instituta i cele te akcije je da on raspolaže ogromnim sredstvima. Ta sredstva se koriste za otvaranje katedri za tursku istoriju u svetu i njima se školuju mladi kroz stipendije. Takođe, u Istanbul se dovode istoričari iz celog sveta koji time postaju obavezni na neki način da prihvate političke, a ne naučne stavove svojih domaćina finansijera“, kaže Dimić.
Prema rečima našeg sagovornika — Turci izdvajaju nekoliko desetina miliona dolara godišnje kako bi otvarali katedre za tursku istoriju, na kojima ne rade turski, već profesori sa zapada koji su pre toga kroz stipendije zaduženi da projektuju jednu ulepšanu sliku istorije Turskog carstva.
„Kritičko suočavanje sa činjenicama možda će u nekim elementima napraviti reviziju u istorijskoj slici prošlosti kada je u pitanju Turska i njena delatnost i prisustvo na ovim prostorima. Ta slika je revizija do koje dolaze istoričari naučnici, a sasvim je druga ova vrsta revizije kojoj je pretpostavljam posvećen i ovaj film, a to je nenaučna revizija za koju uvek postoje vrlo jasni i precizni, vrlo snažni politički, ekonomski i drugi interesi“, smatra Dimić.
Imidž od Kineskog zida do Beča
Dimić dodaje i to da je fakat da Turska, uprkos brojnim političkim problemima koje ima, pokušava da vrati imidž snažne sile, i to ne samo regionalne. Pokušava i da širi turkofilsku svest na prostoru od Kineskog zida do Beča.
Povodom uvođenja likova Karadžića i Miloševića u film, Dimić kaže:
„To je sve drugo osim umetnička sloboda. To se upečatljivo urezuje u svest neukog gledaoca na Zapadu koji misli da, na osnovu dva tri stereotipna podatka koja su mu se negde zakačila u malom mozgu, može da izvlači paralele u istorijskoj vertikali koja okuplja više od pola milenijuma“.