Glavni provajderi kablovskih kanala i najgledanije televizije u Srbiji otvorili su baražnu vatru jedni na druge. Nećemo sada ulaziti u suštinu njihovog poslovno-finansijsko -političkog sukoba, u kome su na jednoj strani prodržavni, a na drugoj privatni, antirežimski i opozicioni distributeri i TV kanali.
Činjenica je da niko od njih, a građani imaju na stotine TV kanala na svom daljinskom, nisu u subotu uveče imali kamere u Podgorici kada je crnogorska policija bacala suzavce i šok bombe na omladinu koja protestuje.
Zaraćene televizije ćute o borbi Srba
Kako je moguće da televizije koje se proglašavaju za jedine lučonoše slobode u Srbiji ne izveštavaju sa istorijskih skupova širom Crne Gore, na kojima se u zbiru, u isto vreme, okupi i više od stotinu hiljada ljudi.
Kako je objašnjivo da u Srbiji 2020. godine na javnim servisima, nacionalnim frekvencijama, „simbolima demokratskog izveštavanja“, regionalnim liderima — građani ne mogu da vide trenutno najvažniju borbu srpskog naroda koja se odigrava u Crnoj Gori?
Postoji li profesionalni razlog da se to ignoriše?
Televizije koje se hvale raskrinkavanjem afera, insjaderskim ekskluzivama, hrabrim objavljivanjem opasnih priča, zamukle su pred najvećom krađom moderne civilizacije.
Ćute pred činjenicom da jedna država, prvi sused, pokušava da od naroda, mahom srpskog, otme crkve i manastire. Televizije kojima su puna usta patriotizma, brige za državu i nacionalni interes, nemaju uključene reflektore na najdramatičniji i najvažniji društveno-politički proces u regionu.
Ćute pred činjenicom da je jedna država, najmlađa članica NATO-a, udarila na elementarno pravo jednog naroda i to pred očima međunarodnih komesara, apostola liberalnog sveta, propovednika evropskih vrednosti.
Ima li uzbudljivije i izazovnije novinarske priče?
Ni evropske ni nacionalne, ni provladine ni evroatlanske kamere nisu zainteresovane za litiju u Bjelom Polju dugu 50 kilometara.
Nisu zainteresovane za probijanje Srba kroz smetove na žabljačkih minus deset. Nije im zanimljivo bogojavljensko kupanje hiljada ljudi koji sa kosovskom pesmom na usnama ulaze u crnogorsku reku Jordan. Ne brine ih hapšenje novinara i urednika, ne sekiraju se zbog privođenja građana koji su samo okačili neki post na društvene mreže, ne tangira ih progon dece koji samo ističu trobojku koju osećaju u srcu.
Televizije u Srbiji izveštavaju o Srbima u Crnoj Gori stidljivo i na kašičicu. Kao da se radi o borbi Aboridžina za svoja prava ili o Indijancima u brazilskim šumama Amazonije.
Prilježno i profesionalno, možemo na našim ekranima videti sve detalje uličnih protesta iz Hong Konga, Bagdada, Katalonije, Pariza…
Ali, gde su Podgorica, Nikšić, Bar, Pljevlja, Berane — gde su Ostrog i Morača?
Bliži se dan, izvesno je, kad ni televizije u Srbiji neće smeti da prećute događaje u Crnoj Gori. Jer dolazi rasplet. Do tada, pratite epsku bitku Srba na medijima koji o njoj pošteno i svakodnevno izveštavaju.
Mi vam preporučujemo Sputnjik.