U svojoj knjižari u strogom centru Moskve, Kuprijanov je Sputnjiku dobrodošlicu poželeo na srpskom jeziku. Iako srpski ne govori — dobro ga razume. Nekada je često dolazio u Srbiju i, kako kaže, „uvek je posebno tražio razloge da poseti Beograd“.
„Veoma volim Beograd. To je jedan od mojih omiljenih gradova. Nažalost, odavno tamo nisam bio, a nekada sam ga posećivao i po tri-četiri puta godišnje. Čini mi se da je Beograd jedinstven po svojoj toleranciji i po tome što je to pravi evropski grad iz sedamdesetih godina. Imao je takvu tragičnu sudbinu da se razvijao odvojeno od evropskih gradova i nije bio bogat. Tako da su neke važne stvari, koje su drugi gradovi izgubili i kojih nema ni u Rusiji, tamo sačuvane. To su gradske tradicije i navike, kada mladi ljudi noću idu na roštilj u Ulici Kralja Petra i kada u prelepa živopisna jutra stari Beograđani, lepo obučeni, šetaju gradom. Sve te gradske prakse u Rusiji nisu postojale, jer nisu stvorene ni za vreme Sovjetskog Saveza, a mnogo je izgubljeno“, priča Kuprijanov.
Ruski srbofil koji jedino Beograd voli više od Srbije
Za sebe kaže da je srbofil i da jedino „Beograd voli više nego Srbiju“. U Srbiji ima mnogo mesta koje je zavoleo, poput Studenice, ali se samo u Beogradu oseća „kao kod kuće“.
„Srpska kultura se u osnovi razlikuje od ruske, jezik je drugačiji, a tradicije su različite, ali se Beograđani ponašaju tako da tamo ne osećam nikakvu razliku, pružaju pravo gostoprimstvo. U Beogradu se osećam kao kod kuće. To je zato što poznajem taj grad, volim da šetam, da sam u pokretu… I uopšte, Beograđani, Srbi imaju jedinstvenu tragičnu istoriju u 20. veku, imaju ogromnu snagu i veliki broj veoma važnih kulturnih kodeksa — poštovanje prema starima i deci i neverovatnu gordost, ponos. Stvarno volim Srbiju! Ja sam zapravo srbofil i to ne krijem“, ističe Kuprijanov.
Na opasku da u Rusiji nema mnogo knjiga srpskih pisaca, Kuprijanov ističe da je u ruskim knjižarama, ipak, jedna polica za njih uvek rezervisana.
„Prvo, postoji generacija koja je odrasla na Paviću, preveli smo mnogo knjiga Gorana Petrovića i mnoge knjige Mome Kapora. Zapravo, imamo celu policu posvećenu srpskim piscima, iako malu — ipak, celu. Čak je i vaš ministar odbrane Aleksandar Vulin napisao knjigu, koja je prevedena na ruski jezik. Upoznao sam se sa njim, dolazio je u Moskvu i ovde je predstavio svoju knjigu. U svakom slučaju, Rusija prati srpsku književnost, a nekako smo i mi Rusi oduvek imali poseban odnos prema Srbiji. Dakle, nije mnogo, ali se, ipak, prevode knjige srpskih pisaca. Takođe, znam i da se ruski pisci prevode na srpski“, kaže Kuprijanov.
Kuprijanov se bavi i organizacijom festivala i sajmova, a njegov gost u Moskvi je svojevremeno bio i Goran Petrović, jedan od najznačajnijih i najčitanijih savremenih srpskih pisaca.
„Hteo sam da pozovem i Momu Kapora, ali on nije mogao da dođe, jer je već tada bio jako bolestan. Ali Goran Petrović je došao u Moskvu na festival koji sam organizovao i to je bilo vrlo interesantno. I uopšte, bio je to divan susret“.
Pavić je ruski pisac, a Kapor je mogao da promeni tok istorije
Ipak, najveći žal, kako kaže, ostaje što nije uspeo da u Moskvu dovede Momu Kapora.
„Čini mi se da je on za Rusiju veoma važan pisac i veoma potreban — i tada i sada. Govorio je o veoma važnim stvarima, koje ruska literatura nije obrađivala. Suština je da u Rusiji nije bilo tako gorkog iskustva kao u Srbiji. Možda je ovo što ću reći moja smešna nada, ali mislim da bi se događaji u Ukrajini odvijali na potpuno drugačiji način da je on došao ovde do 2012. godine. Naravno, to nije tako, ali da su ga ljudi tada čitali, možda bi i život mogao biti malo bolji, i u Rusiji i u Ukrajini“, smatra Kuprijanov.
Milorad Pavić je najprevođeniji srpski pisac na ruski jezik i jedini je srpski književnik koji je u Moskvi još za života dobio bistu. Rusija ga smatra svojim piscem.
„On je veoma čitan i veoma voljen. Pavićeva dela se i dalje izdaju u velikim tiražima. On se generalno smatra ruskim piscem. U toj meri je obavezan za čitanje, praktično kao Remark. To je već element ruske kulture“, ističe Kuprijanov.
„Falanster“ je u Novoj godini započeo novi život i to na novoj adresi — Tverskoj ulici broj 17. Ova kultna knjižara otvorena je 2002. godine i ima neobičan koncept — svi zaposleni se smatraju jednakim, a pozicija direktora ne postoji, iako Boris Kuprijanov u javnosti često figurira kao njen direktor.
„Svaka (naša) knjižara već duži period prodaje dobre knjige. Činjenica je da se u Rusiji odnos prema knjizi veoma razlikuje od drugih zemalja. Uprkos činjenici da je Rusija zemlja velikih pisaca, desilo se to da smo od devedesetih godina ovde imali nepoštovanje prema knjizi i strašno razočarenje u književnu reč… Ako prođemo Knez Mihailovom videćemo veliki broj knjižara. Istina, nisam bio u Beogradu pet-šest godina, pa ne znam kako je sada, ali takav broj knjižara u Rusiji je potpuno nedostižan… Rusi su lako i sa zadovoljstvom prestali da čitaju knjige. Ne svi, ali mnogi. Zbog toga smo hteli da otvorimo knjižaru, koja se razlikuje od ostalih — jedinu malu knjižaru u kojoj je bilo moguće kupiti literaturu odabranih autora, koja je kvalitetna, a takođe i knjige malih izdavača“.
Na opasku da svakom strancu koji poseti Moskvu u oči upada činjenica da Rusi mnogo čitaju i na svakom mestu — i u metrou i u parkovima, kao i to da su knjižare uvek pune kupaca i „u po noći i u po dana“, Kuprijanov kaže da je to „čudno zapažanje“.
Knjiga bira čoveka
„Znate, to je čudno zapažanje, jer oni stvarno ne čitaju, a ako čitaju — čitaju vrlo malo, mnogo manje nego u drugim zemljama. Ruski ljudi se veoma menjaju. Međutim, sada se događaju vrlo zanimljive stvari — u Rusiji „raste“ novi čitalac, koji je zainteresovan za različite stvari i koji ne čita radi razonode, već zarad razumevanja, poimanja sveta. Kada je čovek nezavisan, on malo zavisi od reklame. Tako se dogodilo da su se naše navike, koje su bile u sovjetsko doba, završile… Sada se pojavljuje novi čitalac, koji se trudi da bude što sličniji evropskom čitaocu, koji nije jednostavan i koji ume da postoji i u okvirima konkurencije drugih sredstava zabave i koji razume vrednost knjiga. Čini mi se da je još rano govoriti o profilu ruskog čitaoca, ali ćemo uskoro i njega moći da ocenimo“, kaže Kuprijanov.
Nova godina obećava da bude interesantna i kada je reč o novim čitaocima i kada je reč o izazovima tržišta i izdavaštva, ističe Kuprijanov.
„Mislim da ćemo u novoj godini potpuno obnoviti tržište knjiga. Biće drugačije, izrašće novi čitalac, pojaviće se novi izdavački projekti. Siguran sam da će doći do transformacije lanaca knjižara“, smatra Kuprijanov.
Kuprijanov kaže da je „teško reći“ ko je njegov omiljeni pisac, jer, kako dodaje, to može biti „i Tolstoj, i Dostojevski i Goran Petrović — bilo ko“, a na pitanje da preporuči knjigu koju bi, po njegovom mišljenju, svako trebalo da pročita on odgovara: „Pavić je imao takvu misao — da knjiga bira čoveka. Zbog toga mislim da će svako pronaći svoju“.